Тужни мој уздаше, уздаше тужни мој,
жељно ти уздаше, а не вијем што би тој,
тер одкли ја постах, вај мени, на свијет сај
прије тога не познах толико плачан вај,
ни труде пакљене, ни тужбе остале,
небога врх мене које су сад пале,
да будем плакати, у плачу да такој
ја буду скончати до гроба живот мој
и к томуј ме кости, кад легу укопан,
да ћуте жалости и обноћ и обноћ,
доколи тече свијет од плача и труда
тужан се могу ријет божијега до суда;
а ти се одправљаш, уздаше, бијеснећи,
а мене остављаш велик труд мислећи,
тко те сад посила, куд ли се одправљаш,
тер мој дух од тила и срце растављаш?
Још веће, вај, трудим, говору ја теби,
зач сцијеним и судим сам небог по себи,
да ће се видјети толико плачна ствар,
ка прије на свијети није с['] видил' никадар,
ер многе печали плоде се на свијети,
гријеси су настали, ке није моћ изријети,
и злоба толика, на ку се ријет море,
прид Богом до вика све копно и море,
да божија освета и правда његова
трудан свијет опета понови изнова,
нека се сатре јад, али вај врх ваја,
вас исток и запад ки цркву раздваја,
тај злоба безредна посил'је да скрати,
е ке вјера праведна и црква труд пати;
ма ну се ријет море, ки се тач владају
да у тмасте понора стрмоглав падају,
сунчане свјетлости гди з[и]ми ни љети,
ни божије милости не могу видјети,
гди тамо није чути весел'је ни радос,
нер чемер приљути, дресел'је и жалос.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.
