Тужбе ме и бриге с весел'јем здружише

Извор: Викизворник
Тужбе ме и бриге с весел'јем здружише
Писац: Мавро Ветрановић


Тужбе ме и бриге с весел'јем здружише



Тужбе ме и бриге с весел'јем здружише
   и злате вериге и окови спутише;
слободан и окован у везу још стоју
   и об ноћ и об дан ја цвилим и поју;
и роб сам и сужан, без страже а ходим,
   и весел и тужан живот мој проводим,
Срце ми испада у тузи и вају,
   од туге и јада ниједну ствар не хају.
Боду ме све стријеле трнове сваки час,
   а очи ме не цвијеле, нег ли сам весел вас.
Слијепе су ме очи и мрклу ноћ тјерам,
   а зраку с источи далече назирам.
Велми сам јоште глух, ну далеч од мене
   оћутим вјетра ћух сламицом гди крене.
Ниједну ствар не чују, нег ли плач гласовит;
   и када путују, тадај сам становит.
Велми сам јоште нијем а много говорим,
   говорим а не вијем ни усни да отворим.
Не мислим ниједну ствар нег стојим у гоју,
   а мисал јак вихар заноси свијес моју.
Вазда сам воде сит а од жеђе уздишу,
   и када хоћу пит, све воде присишу.
I сит сам и лачан и радос разбирам,
   весел сам и плачан а радо умирам.
Дресел'је и радос још нигдир не остављам,
   горчило и сладос једнага пробављам.
I појем и цвилим у вријеме у свако,
   и радо дух дијелим и горко и слатко.
Све имам љувезни, све ми је на вољу,
   а ћутим бољезни и с трудом злу вољу.
Од јада умирам и ћутим дресел'је
   а радос разбирам и вјечно весел'је.
По трну гди ходим, весел'је све здружим,
   а гди цвит находим, туј цвилим и тужим.
Весел'је све гледам а вас се дреселим,
   прид смрти вас предам и умријети ја желим.
Жељно ми дух цвили, весело а стоји,
   да се прије раздијели и с тијелом раздвоји.
Почивам у гоју, а живот труди мој,
   рвем се у боју а ћутим вјечни гој.
Кад бојак добуду и када почину,
   најдем се у труду, бојим се и гину.
Видим се у слави, а радос не примам;
   гди је труд крвави, туј радос уживам.
Находим а губим, и тону а пливам,
   мрзне ми што љубим, што нећу све имам.
Што тјерам, све стижем, што стигну све бјежи;
   све плачно уздишем а плач ме мој тјеши.
I кад сам у дружби, тада сам остају,
   кад ли сам у тужби, мним да сам у рају.
У пламу горим вас, ну плама не хајем,
   и како лед и мраз у пламу дни трајем;
и веће што стину у огњеном поразу,
   то већу топлину ја ћутим у мразу.
Срјећа ме свуд тјера, благо ми све даје,
   свуд ми друм запира и за ме не хаје.
Свакому дуг плаћам, за благо не хају,
   свакому све враћам а дужан остају.
Свакому даривам, што имам до конца,
   а ја се називам за тврда лакомца.
I тко има с миром стат, на ме се тај тужи,
   и мени тко има дат, криви ме и дужи.
Јоште ме свак плијени а к плијену притјечу
   и тко мене цијени, тога се одричу.
Тко се мном наруга и са мном раздружи,
   буде ми тај слуга и мене тај служи.
Ер моје тој коло куд годи проходи,
   врти ме около и свуд ме заводи,
и хрли и прјеши, дан и ноћ тер дијели,
   мнократ ме утјеши а мнократ расцвијели.
Чини ме већекрат у плачу смијати,
   чини ме гојно спат и сна ми прикрати.
Чини ме на поспјех, у мао час и мао хип
   обратит плач у смијех и радос у налип.
Ове сам исписал у кратко потаје,
   гди памет и мисал сва моја остаје.
Није шала ни глума ни ташта испразнос,
   нег је пуч разума и плач је и радос.
Сладак је и приљут, права је истина,
   и каже прави пут од горњијех висина.
Веле је славан дар тер тко га буде чтит,
   не мој га никадар на лијево обратит.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.