Ја Будим тужан град к небесом кликују,
небеса вајмех сад да виде и чују,
гди моје госпоцтво, ко цтијеше у слави,
силан цар у робство пода се постави.
Љуто ме расцвијели, грозно ме расплака,
јоште ме раздијели на много санџака;
с вукови и лави тер се змај весели,
по угарској држави које свуд насели.
Јоште је тужица и жалос и болес,
гди света круница, послана згар с небес,
стави се на главу рад зледи крстјанске
источному лаву од крви отманске,
који се охоли, гди сабља његова
у мао час крв проли од много банова,
ка цвили прид богом меу вас створ остали,
зач не би никога, да краља пожали,
ки вјечну похвалу, у оружју уресан,
остави у калу, од својијех поплесан,
тер слава будимска, бијући храбрен бој,
и крв Казимирска заврши пород свој.
Крстјанске подхибе ку вајмех издаше,
тер мој стијег погибе, јак сунце ки сјаше.
А пак ме дијелише Ардељци, Бечани,
и грозно цвилише источни погани;
дијелећи тер такој јадован за доста
приславни котар мој у плачу вас оста.
Тијем с тогај дијељен'ја неће ми по вијек вас
вјечнога цвијељен'ја липсати ни мао час.
Цвилит ће и друзи и жељно плакати,
који ће у тузи свој живот трајати,
како ја Будим град, у вају и тужби
који сам остао сад, Отманом на служби;
тер се мој славан глас на ница обрати,
узмножна моја влас до конца прикрати.
Меу сва зла остала стиже ме велик труд
и тужба немала, ја не вијем за ки суд;
зач ми се згоди тач, да тужбе минуте
повриједи грозни плач и ране приљуте,
тер тужна чес моја без боја и рати
не да ми покоја ни мира пријати,
да мало починем без туге и ваја,
прије нег ли погинем поражен од змаја.
Чесаров зач се брат с Отмани урати
тер с војском честократ поче ме рвати;
ну ни краљ ни чесар не може одолит,
да мене славан цар не буде посвојит.
Зач сила толика приде у котар мој
царевијех коњика, којим се не зна број,
крстјансцијех тер мало у оружју што бјеше
војника остало, и тој ме одбјеже;
и тој ме одбјеже, зач Турци храбрени
сабљами напријеше, јак змаји огњени;
санџаци и баше и ш њими славан цар
тер мене пријаше, како све пусту ствар;
и приде хип и час, да од мене остане
по свијети пусти глас, свуди по све стране.
Затој се ја болим, у сузах пловући,
и жељно ја молим из гласа зовући,
ако је гдје војник у оружју усхрањен,
пјешац али коњик, за сјеме усхрањен
на угарској држави, хрло се вајмех сад
на службу приправи и на мој плачни јад,
тер свијетло све свуци оружје тој с себе
а црно обуци све рухо на себе.
Војниче драги мој пак полит сузами
храбрено перје тој тер плеши ногами,
и одпаши свијетли мач, нека ти рђави,
у сузе и у плач тер се вас постави
и одери сва лица, скубући влас по влас,
пак земљи на ница простри се вајмех вас,
тер цвили и тужи у сузе крваве,
и у плачу све здружи угарске државе;
и веће оружан у војску не ходи
нер плачан и тужан твој живот проводи.
Зач су сва крајишта и угарска похвала
јур дошла на ништа и пуста остала.
Ље такој у плачу, меју јад остали,
краљеву полачу највеће пожали,
у оружју ка сјаше, прид кијем цар трептијеше,
санџаци и баше а пак ју одријеше.
Тер је тој погибло оружје приславно,
ко је вазда било с војници приправно
крајином угарском храбрено бој бити
и крви јуначком Косово полити;
и копја ломити и корде и сабље,
и уз Дунај бродити шајке и корабље,
да мнократ тих Дунав, крајишта гди су тај,
чинил је вас крвав један и други крај.
Славнију вајмех ствар тер вијеком на свијети
не бјеше никадар очима видјети,
нер гди се бојници перјани стајаху,
у оружју коњици јак сунце ки сјаху,
тер копја праскаху војничка до шаке;
а по тлех падаху шкуфије и шапке;
и свиони клобуци и перје храбрено,
гди Угри и Турци бој бију храбрено.
Тер вајмех гди сташе у оружју трепет тај,
мњах да се ораше с небеси вас свијет сај!
Вај боже, вај боже, на свијети је ли тко,
изријети да може храбренство толико,
гди од сабаљ и од штита тријескови громљаху,
и од коњсцијех копита, ки својијех плесаху.
Ар вуци и лави и звијери остале
у пустој дубрави кад би се састале,
не би тач у боју злосрдо стојећи
пролиле крв своју, зуби се косећи,
војници како ти, који се кољаху,
гди копја и штити у крви пливаху.
Мним да још плакаху све звијезде с небеси,
гди с коња падаху рањени витези,
и мнозијех до мишце ки бојак бијаху,
наге се деснице крваве видјаху.
Ље од те младости који би остали,
веље би радости по боју познали;
зашто би у боју бојући храбрен бој
дијелили на вољу меу собом благо тој,
навлаш демишкије, сребром заковане,
и шапке скуфије и бијеле тумбане,
хаздије и шубе и кациге бијеле
највеће да љубе војници да дијеле;
и перја злаћена, што носе на глави,
чијем младос храбрена дичи се и слави,
јездећи коњице у вјечној похвали,
који би од војнице животом растали. -
А сад није Угрина, Чека ни Пољака,
да с копјем Турчина у пољу дочака;
није веће Хрватин ни од Босне витез тај,
ни храбрен Далматин, Ардељац и Угровлах,
ки вјеру крстјанску сабљом су дијелили
и у крв поганску деснице мастили.
А сад није Косова, а сад ни Крбаве,
ни поља равнога ни хрвацке славе;
нер ли је погибла војника сва слава,
и к земљи поникла јак сијено и трава,
када мраз и слана нагло се објави,
тер се туј пољана зеленцом растави,
али ти с муњом тријес, слиједећи нарав свој,
кад спражи зелен лијес дубрави планинској.
Тер је плач и тужба планином услишат
пастијерска гди дружба туј почне уздисат,
јадовно цвилећи за сву моћ и снагу,
планину видећи без зеленце нагу.
Војниче тијеком сад затој се потежи
у стојни Биоград, Матијаш гди лежи,
тер кликуј: вај мени, расцвиљен у тузи
да мрамор студени од јада посузи;
и реци: краљу мој, разбери тужан глас,
погибе Будим твој и остали котар вас;
погибе сва слава и угарска сва хвала,
и у чељус од лава свасма је упала!
Тијем краљу приславан, аке се може ријет,
устани гроба ван опета на сај свијет,
да видиш полаче и твоје дворове,
чизмами ке тлаче цареви робове!
О Јанко војводо, молим те бога рад,
и остала господо, движте се мало сад,
вјекушти санак тај немојте спати тач,
нер виђте трудни вај, и тужбу и мој плач,
и ране приљуте ке пријах ја Будим,
слободе минуте у робству ки жудим,
богу се молећи и светијем на неби,
сузице ронећи удовац по себи,
пун ваја и тужбе, ље с гором љубави
од поганске службе да ме бог избави:
једа вас опета вишњи бог ускраси,
тер змаја проклета ваша влас порази,
двигши се из праха тај ваша похвала,
која је прије страха свијем царом задала,
крајишта бранећи и остали котар мој,
витезе хранећи којијем се не зна број.
Ну је мој замах плач и уздах притужан,
покли сам остал тач царев роб и сужан,
у тужби и вају да вајмех поражен
јадовне дни трају по вас вијек и амен.
Сву кријепос оружну зашто сам изгубил,
а службу притужну приз вољу обљубил;
ље ми је за луду, ље ми је све заман,
цвијелити у труду и обноћ и обноћ,
зач славна ма кријепос снагом је липсала,
и оружна вај свјетлос прахом је пропала;
по мојој држави тер вајмех страна свијех
оружје рђави од витез храбренијех,
ме оружно гиздан'је тер се све прикрати
и ни у ком уфан'је већ није моћ пријати.
Јаох моја свјетлости, камо твој почтен глас,
тко твоје кријепости потлачи у мао час?
тко т' славу поплеса, да у твојој држави
храбрена витеза за сјеме не остави?
Казимирска славо, вај круно блажена,
такој ли би право да си сад сатрена,
да твоја сва хвала краљевске опћине
плесана врх кала у оружју погине?
А ја ћу на свијети без краљеве дружбе
све труде поднијети и горк плач и тужбе,
како се пристоји ономуј, тко тужи,
расцвиљен ки стоји, сужанство кад здружи;
а моје ниткоре под небом на свјети
милости не море језиком изријети,
смишљаје најлише крваве тужице,
гди се сад станише угарске дјевице,
али пак толик број разлике младости
од жена и од госпој изврснијех за дости,
ни сада ни по том којијем, се у вијеке
не могу љепотом изријети прилике.
Тко ли још младјенце с пламеном растави,
бисерне ки вијенце ношаху на глави,
ке Будим ја тужан по мојој држави
његовах оружан, кад пловијех у слави,
а не вијем за ки суд изгубих туј дружбу
тер здружих толик труд, вјечни плач и тужбу.
Гди је вајмех остала у робству младос тај,
која би рвала с врименом вас свијет сај?
Вас сај свијет рвала, к томуј би злотвора
свијем станом прогнала на он крај пријек мора.
Још вајмех жагорно јоб Будим цвилим сад,
зач ми је зазорно побрајат ови јад,
и чемер толи љут од тужне здравице,
рад које подвигнут не могу главице,
нер свасма на нице по земљи поникох
с приплачне војнице, с које сад погибох,
у оружју гди сјаше и војска и краљ мој,
када се састаше да с царем бију бој
на пољу Мухачу храбрено за дости;
тер вајмех сад плачу од веље жалости
страђаје војнике, с којих сам частан бил,
пјешце и коњике, које бјех одгојил,
у оружју нагому како тријес ки бјеху,
по владању мому ки у слави цафтјеху;
тер моје све силе минутијех годишта
све се су прошиле и дошле на ништа.
Тијем вајмех крстјани, сада ме свак жали,
зач ме су погани до трага сплесали.
Ље вајмех добро знам и свијет ће тој знати,
вјекушти пријекор вам да неће липсати;
с пријекором у тужби још ћете тужити
и мене на служби поганској здружити.
Зач мало по мало, да вам је сад знати,
што вас је остало, тој ће цар побрати
и ставит под крило тер ћете тад ријети:
живјет нам није мило, желимо умријети.
Будим смо издали поганом у руке,
затој смо познали све труде и муке;
Будимов плачни глас и тужба немала
с распом је врху нас од бога згар пала,
тер нас бог наплати, да наша сва радос
сврне се и обрати у тужбу и жалос,
невјерни крстјани нека смо свијех страна
ван дома прогнани од тужнијех погана,
за невјеру навлаш, ку с химбом сновасмо,
тер ми и пород наш у робству остасмо.
Ја Будим говору ови труд пријадан
свакому злотвору, од кога бих издан,
нека се познава од мнозијех свијех дана,
што ј' била ма слава, ка је сад скончана.
А ја ћу тужити расцвијељен и тужан
и цара служити вјечни роб и сужан.
Цвијелит ћу вајмех тач и обноћ и обноћ,
једа мој грозни плач прид бога буде доћ;
тер мени објави, за који вајмех труд
свак мене остави, да трпим толик труд,
тер ниткор на сај свит, краљ бивши у пољу,
на помоћ не ктије прит у своју невољу.
К томуј га одбјеже још њеки слуга свој,
потребно кад бјеше за с царем бити бој,
у пољу гди толи трудан се краљ сплеса
и гди се крв проли од мнозијех витеза,
од мнозијех витеза, гди Турци напријеше
тер с мртвијех телеса оружје одријеше;
оружје одријеше, гди такој гди такој
маштено све бјеше у крви јуначкој;
и рухо остало које се све бјеше
у крви опрало, гди краља разбише,
гди мој краљ поклече у нечас за мене
тер ријека потече од крви храбрене,
праведан гди краљ мој, Лудовик гиздави,
у оружју живот свој завијен остави.
За указат похвалу, стиже га смрт пријека,
сплесана у калу од својијех војника,
на пољу Мухачу витештво дијелећи,
рад кога у плачу ја остах цвијелећи,
сузице ронећи травица да вене,
једнага жалећи и краља и мене,
и осталу господу од мога котара,
и моју слободу која се сва схара,
и свасма погину и дном се приврати,
на прједњу стојбину да се већ не врати.
Све угарске госпоје тијем сузе пролите
и пијерге све моје црнилом покрите,
и краљев славни двор ки цвијели и тужи,
нека га сваки створ у плачу садружи,
нека се познава, како је сијех дана
сва моја држава до конца схарана;
тер моје госпоцтво и слава минута
стани се у робство од змаја приљута;
грозни плач тер складам у веле плачан глас,
зач се већ не надам слободит прједњу влас,
ни прједњу слободу да ми се поврати
на исходњијех исходу ка се дном обрати.
Зач вајмех није тога краља ни војводе,
сужанства овога да мене слободе,
царева зач сабља крвава гди стоји
чесара ни краља ништор се не боји.
Тијем мнози говоре, Сулиман да сада
и копно и море краљује и влада,
и свој стијег приславан, како је знати тој,
вазда је приправан свијем краљем бити бој.
Зач да би све силе у оружју од крстјан
заједно се скупиле на тај стијег од Отман:
не би га никада гди се с Турци кољу
једну пед назада потискли у пољу.
Тијем ништа не хаје никога вајмех цар,
зач вазда остаје у пољу господар;
и ниткор не море под небом на свијети
на своје таборе посил'јем напријети,
зашто их чувају војници храбрени,
ки огњем пухају како змај огњени.
Тер гди је табор тај, да вам је свијем знати,
не може вас свијет сај љепшу ствар саздати.
Тај царев табор сам тер кад се отвори,
јакино живи плам вас сине и гори;
у свјетлости сине и у пламу горећи,
јак муња кад шине прид тријеском громећи.
У којој свјетлости од нашијех сабаља
изаврије за дости крвавијех капаља;
и у пољу сва трава, кад се бој разбије,
остане крвава и у крви све плије.
Вај боже, вај боже, затој бих рад знати
прид царом тко може у пољу остати?
Ље тој знам ја Будим, у робству ки сада
и цвилим и трудим, горчије од јада,
у робству како је поганом у руках
трајати дни своје у труду и у муках.
Ље такој чиним суд у мојој памети,
крстјанска да зла ћуд и несклад проклети
ненавид ми прави, с нескладом тер такој
наприједа постави кољено отманско;
тер чини тај несклад (јаох моје зле згоде)
с истока до запад да Отмани проходе;
у запад проходе оружни тер такој
сужанство изводе, кому се не зна број.
Тер такој свуд плијени Солиман и хара
и ништор не сцијени краља ни чесара;
тер копно тер море ни с десна ни с лијева
пројти се не море без плачнога гњева.
Меју све остале државе крстјанске,
које су познале јадове поганске,
највеће ја Будим и цвилим и тужим,
минуту ки жудим слободу да здружим.
Тужице ну моје заман је понављат,
покли није тај тко је може ме одрват;
зач мене Будим град свом мојом државом
подал је тај несклад вуковом и лавом;
да вуци и лави легу се и плоде,
да мојој држави на вољу куд годе,
свуд ходе на вољу тер мало по мало
расапљу и кољу тој што је остало.
Тер неће жив чловјек до мало врјемена
најти се моћ за лијек од мога сјемена;
зашто ће Отмани како све јака ствар
посијат тумбани васколик мој котар,
и ништор на свијети по угарској држави
неће се видјети да, носе на глави,
нер само тумбани, скуфије али пак,
што носе погани, нека их позна свак.
Колико за сада, не могу другу ствар
побрајат од јада, коли је славан цар,
који се умножи тер своје госпоцтво
свасма ме подложи и стави у робство.
Тијем цвијелит и плакат почните све горе,
покли ме одрват не може ниткоре;
зелене дубраве почните плакати,
покли ми све славе Сулиман прикрати.
Долине и брјегове још молим да туже,
да моје пијергове у тужби садруже.
Молим још све луге, да грозно процвијеле
и мој плач и туге са мноме подијеле.
Молим још све птице и звијери остале,
да моје тужице с јадови пожале.
Земља лијес и ками и живине сваке
и небо звијездами и воде све слатке,
и море ти слано и остали вас свијет сај,
молим вас срчано, слиште мој плачни вај,
плачни вај и тужбу пакљених јадова,
што мени за службу крстјанство дарова.
Ја Будим справан бјех с размирјем у рати
у оружју врху свијех с Турци се рвати,
и славан био сам штит, ки не дах на свијет сај
Отманом Саву прит ни Драву ни Дунај;
и оружјем сахраних владан'је угарско
и од поган још браних пристол'је крстјанско.
Крстјанско нехарство ну вољу испуни
источно тер царство мноме се окруни,
тер с мојом свом славом, у којој прјеђе цтијех,
вуковом и лавом остал сам у ноктијех,
плач, тужба и жалос тер сада влада мном,
зач моја сва радос сврну се гори дном,
у плачу и тужби тер сужан остају
на поганској служби у вјечному вају.
Зашто је плачна ствар и жалос и туга,
тко је бил господар, звати се пак слуга;
а сами чин'те суд, молим сву господу,
је ли ки већи труд нер страђат слободу,
слобода зач је тај, сви мудри говоре,
све благо на свијет сај да ју платит не море.
А добро тој знају ки у робству стојећи
у тужби дни трају слободе желећи,
најлише од својијех ако је тко издан,
како ја од мојијех у руке турске дан.
Затој ме свак плачи, складаје тужицу,
покли ми цар тлачи присвијетлу круницу,
ка круна избрана, како све вриједна ствар,
бјеше ми придана од бога вајмех згар,
вај нека тај круна краснога уреса
бијеснога дрокуна на узду устеза,
дрокуна и лава, под кијем је сијех дана
сва угарска држава до конца схарана.
Тијем жалим туј круну мимо зла остала,
ка се је дрокуну посил'јем подала,
којом се гиздах ја у оружју приславан,
јак сунце које сја врху нас по вас дан,
даница али пак у вријеме од зоре,
дијеливши ноћни мрак, кад сине врх горе.
А сада у мраку ја остах такмено,
јак сунце у облаку, када је скровено,
у мраку и тмасти остал сам, право дим,
без краљеве власти удовац ја Будим.
Ље већа тужица плач ми је задала,
нер онај краљица кад је мном владала
и чедо у повоју, које цар прослави
круницу да моју поноси на глави.
Зач ми бјеше боље да жена мном влада,
у моје невоље право вам дим сада,
и чедо нејако, које цар прослави,
нер да ме овако поплешу погани;
и харач плаћати, него ли вај мени
слободу страђати без конца по све дни.
Боље би трпјети и чедо и жену,
нер да се по свијети банови прожену;
али пак сви бани с господом угарском
не би тач поклани десницом поганском.
Још вајмех остало што бјеше господе,
не би тач страђало минуте слободе;
нити би славан цар од крви отманске
раздијелио у тимар државе угарске,
нер бих ја у гоју, да вам је свијем знати,
проводио чес моју без боја и рати.
I ако бих ја харач Отманом обслужил,
вај не бих толик плач и тужбу садружил,
како ју дружим сад, гди ране понављам,
с чемером горки јад тер плачно пробављам.
Харач бих тијем небог одбрајал ја цару,
докли би вишњи бог помогао чесару
и осталој господи (ако су гди која)
да мене слободи с врјеменом чес моја.
Ну не вијем тај тко је (о вишњи мој боже),
сужанство да моје одрват сад може,
али ме слободит од тужбе приљуте,
да будем проводит радости минуте;
нер сама влас твоја толико узмножна,
под ком су свакоја створен'ја подложна.
Зач твоја десница, може се право ријет,
могла би на ница сврнути вас сај свијет.
Ну ја мним да твој суд хотје ли тој такој,
да трпим толик труд и толик непокој,
у труду и у муках по вас вијек тужећи,
Отманом у руках приз вољу служећи.
А сад ћу вас-мој плач врх злотвор уложит,
ки ме чинише тач под цара подложит;
на Беч ћу најлише прид бога плакати,
ки цара подвиже да моју влас скрати,
к теби ме, Бечане, Будим град посвојит,
да моје све ране буду ми поновит.
Вај Бечу притужан, није ли ти с пријекора,
да останем ја сужан навлаш без узрока.
Вај што се надаше тер се тач излуди
тер цара ки спаше с напором пробуди!
Тер сам ја Будим град и са свом државом
на служби остал сад вуковом и лавом.
Не знаш ли Бечу мој, ар што цар вазима,
да веће нигдар тој опет се не прима!
Зашто се не боји посил'ја ниједнога,
у оружју кад стоји, нер срде од бога.
К томуј га крстјанство невјером помага,
тер своје тој царство све силе примага.
Тијем веће по вијек вас веће се не надам
минуту стећи влас, краљевством да владам.
Ну моје госпоцтво ки вајмех издаше,
сужанство и робство напокон познаше;
зач приде Сулиман тер туђијех и мојијех
из мога дома ван тутако прогна свијех,
нека ме већ ниткор плијенећи не цвијели
и мене и мој двор оружјем не дијели.
