Трипче де Утолче/Четврти чин
| ←Трећи чин | Трипче де Утолче Писац: Марин Држић Четврти чин |
Пети чин→ |
Први призор[уреди]
ТУРЧИН: Бре, аврадено ситигум, чопек гидиси? Гди је ова ђидија харамзада који мене ктијаше пушком стријељат? Тако ми цареве главе и моје свитле сабље и виткога копја и јуначкога коња, како првом га ове очи загледају, ноге га ће стигнут, рука ће к сабљи, сабља му ће моја свитла и јуначка главу усјећ; хич аман не буде инако; тако ми моје вјере бусломанске! I нека виђу хоће ли ми он бранити да моје срце не жели ону вил од планине, да моје усти не хвале, не славе ње црне очи, русе коси, бијело лице, румене (ух!) прси, које лиром цафте. А валахе, кад шета, мни ми се да горка љубав ш њоме танац води; а кад весели, слатки смих ње румени образ обујми, валахе, тада се свитли рај отвори, а прољетје весело у мирису рајскога цвитја дојде. Вило липа, укажи твој свитли образ у твојој љубави, ух!
ПЕДАНТ: Амор вулт соло, соллицито ет сецрето, ут вулго дици солет: љубав хоће самога човјека, амор ет империум. Добро учиних ер Надихну не доведох са мном. Сти фамули абент дуг језик а кратко срце. Кад није бријеме, тлапе; а кад је бријеме да помогу, тако су од ништар.
НАДИХНА: Ах, ах, по ран Бога! Сцијени бјестија да га не чујем. Неа, узазнаћу куд идеш.
ПЕДАНТ: Анисула ми је рекла да ју овди дочекам и с Мандом да је дала ред. Ови дан мене ће блажена учинит, - исте дие беат ме!
НАДИХНА: У Манде? Тот знам гдје ћеш. Хотимичар је, пас један; - одпао му! А дома лачан ли је!
ПЕДАНТ: Није ми драг ови Турчин овди: смести ће моје после. Ноло те; поћ му ћу дат један латин.
НАДИХНА: (А једа га пригузичи они Турчин! Динар ти, - дохити га!)
ПЕДАНТ: Мустафа Турчине, хиц ноло те.
ТУРЧИН: Бре, којијем језиком бесједиш?
ПЕДАНТ: Нећу те ту. То твоје уздисање не чини за мене, - нон ест про нобис.
ТУРЧИН: А бре, аврадено ситигум! Ну чека', ђидијо! Кога гониш?
ПЕДАНТ: Цедере фурорис сапиентис ест.
НАДИХНА: Враг узео да га не дохити! Поћу видјет хоће ли га стигнут.
Други призор[уреди]
АНИСУЛА: Здрава Марија, милости пуна, - Језус, да ми се је прикрстит! Уистину Божу смијех! Лоне би стављен у тамницу. Стареж - тот се мном ругат! Пође искат младице, - тако му и интравења што му интравења. Старци, старица се држите, а младице нека с млаци стоје; младице се ругају старци, а од младијех се боје. Ма нека вам сповијем, о жене, ми ћемо се данаска мало људми поругат и ми ћемо данаска ш њими вас разлог имати, ер их ћемо ријечми забит. А они ће, небози, стâт како и они кому се говори: "Лези, лези!", и тријеба је лећ; и ако што буду видјели, толико ће забит: парат им ће да су сњели. I ну гледајте што ћемо од мештра од скуле учинит. Ма ово му жене младице како анђео, а он, сјетан, за њеку Манду мре, која се њим руга. Ма ћете видјет што ћемо учинит: оздравићемо га, лудјака једнога! - Џове, добра си дошла!
ЏОВЕ: Анисула, да знаш с колицијем се фастидијом овдје вртим, не би ми могла вјероват; ма ми се не море смање.
АНИСУЛА: Вјерујем ти, неборе, вјерујем ти, све ти вјерујем; ма сцијеним да се веће нећеш вртјет и да ћемо Крису оздравит од његовијех лудости.
ЏОВЕ: Ух, немој ми говорит! Ако га оздрависмо, лијепу ти ћу чâс послат.
АНИСУЛА: Да си здраво! Веће не ваља да о овому говоримо, - доста смо говорили. Уљези гори у ове моје пријатељице, и учини и гувернај се како смо говориле; а ја ћу поћ наћ њега.
ЏОВЕ: Пођи! Забога, разумно се влада'!
АНИСУЛА: Не брини се.
Трећи призор[уреди]
КОВАЧ: Прво да видимо може ли се отворит.
МАНДЕ: Тко куца долу? Тко је оно на вратијех?
ТРИПЧЕ: По мису Божију и по Бога ми, тко је уљезао у кућу? Тко је гори у мојој кући?
МАНДЕ: Како, тко је гори у кући?! Трипче, помамил се си! Што су те ријечи?
ТРИПЧЕ: По Јозефа мартира, уљезла је курба у кућу! У кућу ми си уљезла? Надвор ми, курбо, зла жено, ер те с кућом сажегох.
МАНДЕ: По Ловријенца кога жегоше, нећу те у кућу! Трипче, ја видим, још ти дура синоћње вино које си, у зал час за тебе, попил синоћка.
ТРИПЧЕ: Ах, бјестије мене, лудјака мене који оставих изнутра кућу отворену! Ја сам крив, ја сам све крив, ио сон беццо футуо! Манде, ти имаш разлог; ја сам пјан, ти си света светица, добра си жена; ја сам враг, ја сам дјавао. Ото те молим, дај ми хаљинâ, да ми је поћ моје после чинит; а ти буд' госпођа од куће, покли тако моја срића хоће.
МАНДЕ: Не будем ти хаљинâ дат, нека се прид свим свитом твоје пјанство укаже. Послала сам својту: ја веће не могу овога живота трпит.
ТРИПЧЕ: Курбо, зла жено, ја сам сада теби крив, ер бих бјестија, а бјестија ћу и умрит. Поћи ћу овако, да свему свијету кажем и свој парентади твоје добро чињење; нећу инако ријет.
МАНДЕ: Зна мене вас свијет, ма и тебе зна што си.
ТРИПЧЕ: Зна мене вас свијет; ма ће и тебе знат, зла жено, што си.
Четврти призор[уреди]
КРИСА: Десидерио десидерави хунц, qуесто бенедетто, блажени дан.
АНИСУЛА: Како ти сам рекла, Манда је сва твоја, како је и била; и Манде моребит је дошла онамо дје и рекао. Ако ли није дошла, ти мож' поћ чекат; сад ће она доћ и цијећ тебе се је с мужем свадила.
ПЕДАНТ: Магналиа наррас, сповиједаш ми велику љубав ку ми носи. Цум суо цонсорте, с својијем се је домаћијем свадила за моју љубав! Анисула, велика је тој љубав. Ово је ње кућа, је ли?
АНИСУЛА: То је ње кућа.
ПЕДАНТ: Овди се сам с њеким псовао и рекох му: сикофанта један!
АНИСУЛА: То јој је муж био; све сам чула.
ПЕДАНТ: Да муж јој зна мене, и да ја...
АНИСУЛА: Зна! Ход'мо веће у кућу.
ПЕДАНТ: Цертус сум, сад сам черт де суо да ми праву љубав носи. Је ли она дошла?
АНИСУЛА: Мним да је дошла, ако не буде, сада ће доћ. Нека ја идем наприједа. Ако узбуде, уљези у камару и не отвора' фуњестара, ер она неће од срама да ју у образ гледаш.
ПЕДАНТ: Анисула, наррас индолем бонам, сповиједаш ми младицу виртуозу. Тако ћу учинит. Блажен је ови дан, qуиа беат ме, честита ме чини. Сит фелиx семпер!
Пети призор[уреди]
ТРИПЧЕ: Ах, узазнао сам, курбо, твоје после; одкрио сам твоје аморижање! Криса мештар твој је амороз, који ми бијеше дошао под кућу цон ла суперцхиариа. А она вељаше: "Манде је дошла, Манде је твоја". Манде је курба што курба; а ја беццо алла барба миа, цхе аццаде да руго иштем. Овди је ш њиме; али ће к њему доћ, како је видјела да сам ја отишао. Нон е алтраменте, - овди је! Тријеба је отит по паренте и одкрит ју, е пубблицарла пер путтана, као злу жену. I овди није тријеба тардат: Трипче, прида' ногами и теци најбрже. Нег тко ме види у овизијех хаљинах, свак ће ријет да сам се помамио; а ја сам веће нег из памети изишао.
Шести призор[уреди]
КОТОРАНИН: Сигнори, сиате ли бен троваи, добри сте дошли!
ДУБРОВЧАНИН: Аддио, фрателли!
КОТОРАНИН: Ако што можемо за вас, заповиједајте. Кад ми у Дубровник дођемо с лонци и с пињатами, ви нам кареце, пер сан Трифон, сваке чините.
ДУБРОВЧАНИН: Гди је овди црква од светога Трипуна?
КОТОРАНИН: Оно онамо гори што се једва види.
ДУБРОВЧАНИН: Да гди се лонци и пињате чине?
КОТОРАНИН: Оно онамо у оњезијех кућах. Колико сам солдина изнио од пињата из онога вашега Дубровника и од крушака медница. Је ли вам, боже, Цвијета жива и Вукота? Ја вас познавам: ви сте Гардзарија; велике ти смијехе и ви његда чињахоте о покладијех.
ДУБРОВЧАНИН: Ото, истом за пасат бријеме. Да у оњезијех улицах онамо тко стоји?
КОТОРАНИН: Да опростите, оне добре персоне које свакому дају, како то и у вас на Пелилијех.
ДУБРОВЧАНИН: Добро је орденан ови наш град и лијеп је пер амор де Дио. Је ли истина да у овому вашему граду толике крепадуре рењају?
КОТОРАНИН: Киле нî - све су ријечи! Семо нетти ин qуесто цоме ун таглиер. Нег се ви Дубровчићи, интенде ву, овако за солац салацате како и ми вами.
ДУБРОВЧАНИН: Тко иде ово овамо?
КОТОРАНИН: Ово је подеста од Котора. - Бон ди алла магнифицензиа востра! Цхе ви сиа риццомандата qуелла гарзона цхе qуел традитор ли ха волуто сфорзар.
ПОДЕСТА: Ласса фар а ме: ел фаро инпиццар. Цхи сон qуести гентиломени?
КОТОРАНИН: Рагусеи, магнифицо.
ПОДЕСТА: Се ви поссо фар qуалцхе пиацер, цомандате.
ДУБРОВЧАНИН: Сиамо сервитори де ла магнифицензиа востра.
Седми призор[уреди]
МАНДЕ: Керпе, у велицијех сам тугах.
КЕРПЕ: Ки ће враг бит?
МАНДЕ: Доходил је они пјанац.
КЕРПЕ: Не говор' тако, Манде! Онаки какав је твој је.
МАНДЕ: Али ме срамоти!
КЕРПЕ: Сврх Трипчета нећу да ми веће говориш; нека је мени чинит.
МАНДЕ: Добро. За то веће т' нећу говорит; ма, драги Керпе, кажи ми тко су они фуристијери.
КЕРПЕ: Дубровачки су властели што то се зову Гардзарија.
МАНДЕ: Ово су Гардзарија? Чула сам да овизијех поклада ти властели чине једну лијепу вечеру и да се ће по вечери измрчити; и веле да ће и жене измрчит, тер се ће измрчени сви пак у коло ухитити. Је ли, Боже, истина?
КЕРПЕ: Брзо ти ви жене узазнате секрете мушке! Мени су у секрето рекли, а ја виђу сваки враг зна. Манда, кад знаш, што ме питаш? Аддио, хо милле фаценде.
МАНДЕ: Ух, богме т' је истина, кад Керпе вели. Како ве ће моћ оне владике трпјет да их мрченијех гледају? Ух, грубе ти ће бит! Тужна, ма што ја не мислим о мому послу? Ако се сада од овога перикула и од ове срамоте слободих, веће Манде не буде о љубави радит ни се веће стављат на ово перикуло. Блажена света Дјево Маријо, ти ме сада помози, а веће не будем нигдар сагријешити.
|