Тко може одолит да личца сузами
не буде све полит тврђи је нер ками,
тврђи је мрамора, не има љубезни,
јакино од мора вал када узбијесни.
Зашто би прилика да личце у тузи 5
свакога чловика срдачцем просузи,
мислећи невољу од ове младости
за ку се ја бољу. Ну ми нî задости,
зашто ми доходи да ћу вас повенут,
кад ми се пригоди жалос ње споменут, 10
кад ми се намири разбират ње тугу
која ме све тири јак звир лав по лугу.
Тер ми се раздилит с душицом гре за труд,
зач толи уцвилит хоти њу вишњи суд,
зашто ли још дати смрти туј хти крипос 15
ка увик плакати учини ње липос;
ка све дни да тужи, створи јој тај пораз,
јер с другом раздружи анђелски ње образ,
јер с другом раздијели ње живот од славе
у једном јур тијели што душе дви праве; 20
с којим јо' изгину сва дика и радос,
и љубав једину изгуби ње младос;
сву драгос изгуби и земљом заврже,
тер веће не љуби живот свој безбрже.
Зач венчац и круна која јој врх главе 25
цафтијеше сва пуна и хвале и славе, -
она се укину и разби домала,
тер прид њом у сцину свитовна нî хвала.
Одтоле погрди од свита таштине
и гласом потврди да нî свит од сцине; 30
од себе весели парја смих и зговор
тер бирек не жели тужицам разговор.
Истину ја велим, јер ми се знат прима,
јер дружбу с дреселим сад она вазима;
и не чух говорит ње младос рич другу, 35
ни усти отворит неголи на тугу,
неголи на жалос, у којој прî чловик
виђаше сву радос и тузи свако' лик.
Што прво помрла сва бијеше на зелен
и с цвитјем брат хрла љубицу тер пелен, 40
тој сада остави, нит' за цвит похите
ње руци гиздави, китицу да ските;
јер им је све мисал отират сузице
ке не бих исписал што их гре низ лице.
Тој мене порази, и кад се намиру 45
гди љути уздаси ње срце подиру,
тер сваки уздихај кад јој гре уз грло,
говори бирек "Вај!" и зове смрт хрло.
Коју кад од усти од ње чух пожелит
да ми Бог допусти онда се веселит, 50
мојојзи радости не би број исписал,
зашто ње младости нî друго на мисал.
Очице и ње лиц', које се зваху рај,
обрати г земљи ниц; што ће сад младос, вај?
што ће сад, љувени, поколе парјал јес 55
ње живот свршени сву гизду тер урес?
Што прво на танцу бијеше ње образ бил,
гди сваку пјесанцу појаху за ње дил,
тој сада обира мјесто јак сирота,
да туге размира од свога живота. 60
Што прî злат прстенчац на руци проноси,
круницу и венчац за радос врх коси,
тој тамно рухо сад, прикладно к бољезни,
прилично сваки млад жалећи да бијесни.
Тер муку ја већу не могу имати 65
нер црну одјећу на њојзи гледати
и гди је поникла ње липос тер плаче
јакино изникла ружица ку тлаче.
Остале тужице не могу ње бројит,
да с тијелом душице не будем раздвојит; 70
јер када зарече жалосно рич коју,
мисал ми дотече да желим смрт своју;
тер ми је у сриједи срдачца непокој,
који ме све вриједи и сконча живот мој.
Зашто с њом упоред вене ме срдачце 75
и копни како лед на горко суначце;
ако се тер убих у моје дни младе
али што изгубих, не плаках јак саде.
Тко ми ће вироват вирује истину,
тако ми мироват и мирну бит вину.80
