Тирена/Пролог

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Тирена
Писац: Марин Држић



ВУЧЕТА и ОБРАД
пролог говоре:

ВУЧЕТА

Ти ли с' тој, Обраде, зла козокрађице?
   Знаш кад ми украде двије јаловице,
тере чтова њима лупеже дружину,
   четр дни пак с кима излежа у вину?

ОБРАД

Дружбу сам ја гостио и још ћу гостити,
   ер нисам рђа био ни ведаш како ти.
Промијени вук длаку, али ћуд никада:
   прикладан си к раку ки иде назада.

ВУЧЕТА

Кому се кажеш, хај? Али те не знамо?
   Руку ми сјемо дај; ну одкле те имамо?

ОБРАД

Из дома, брате мој; масаоца ови мијех
   у лијепо мјесто овој, да продам, донијех.

ВУЧЕТА

Остави масло сад, ну истом обиди
   очима ови град. Какав ти се види?

ОБРАД

Гиздав си наиме, Дубровниче славни,
   дану си ти свиме на видјење справни.
Дичи се тве битје небеским дари свим
   каконо пролитје цвијетјем разлицим;
виђу те у гоју покојно гди стојиш,
   и јак бубрег у лоју гди се лијепо товиш.

ВУЧЕТА

Бесједе остави! Гди је мир, ту је Бог,
   а живот је прави гди је правда и разлог.
Овди, брате, путник има мирно стање,
   не сумњи зао чловик да му узме имање;
лупежом лова ни, нî крвником стана;
   зло се овди и не сни, милос је згор дана.

ОБРАД

Нут лијепе младости, што мило шетају,
   њекôме радости сунчаном сви сјају.
До паса у брадах старце видим шетат,
   да их је, брате, страх у образ загледат.

ВУЧЕТА

А нути владикâ! Не видиш ништа ти?
   љепости њих слика је ли гди на свити?

ОБРАД

Свијетле се њих лица меу липим граћками
   јак звизда даница меу свитлим звјездами.

ВУЧЕТА

Нут што се мило сад љепотом гиздају,
   гримизом јак запад а свите њих сјају.

ОБРАД

Љепши Бог ки створи љепости толике,
   меу вилам у гори није њима прилике.

ВУЧЕТА
<поем>
Видиш ли ови град и властеле ове?
   По свему свиту сад добро име њих слове.
Источна господа по божјој милости
   отманскога плода милују их дости;
и тамо од запада узмножна господа
   љубе их сва сада, - милос им туј Бог да;
размирја не имају на свиту с никиме,
   корабље пливају њих витром свакиме.

ОБРАД

Божји су дари тој, свакоја ки влада,
   највећи, брате мој, човјеку ке он да.
Могу се они зват блажени и честити,
   ако буду познат њих добро на свити,
и ако хвалити Вишњега буду ки
   може умножити и узет дар сваки. -
Ка је овој дубрава? Али су и овди горе?
   Кô ли се гиздава уврже меу дворе?

ВУЧЕТА

Ах, ах, ах, богме смијех! Обраде, овди се ћ'
   нагледат чуда тијех кијех вијеку видјет нећ':
из воде ће исплити једна вил ку Љубмир
   њеки ће љубити, веле узмножан пастир,
кога ће један дан лијепа вил гледати
   гди хоће жалостан сам себи смрт дати,
покли га не љуби (тако ће тужан мнит)
   драга своја љуби, ка се ће на њ смилит,
ка га ће својоме љубави дароват,
   увијеке којоме моћ се ће блажен зват.
Ма худа несрећа, од слаткога мира
   која је зла смећа, донијет ће сатира,
ки их ће туј смести и ки ће њих радос
   дивјоме обијести сврнути у жалос.
Сатир ће у тај час у чудан бијес удрит,
   кад буде на образ прилијепе вил позрит;
Љубмиру драгу вил хотјеће уграбит, -
   вила ће како стрил из лука прид њим бит;
сатир ће ма заман ит за њом по горах,
   слидив ју ноћ и дан трајат ће у сузах.
Вила ће пак искат драгога Љубмира;
   Љубмир ће вилу зват а клети сатира,
који њих весеље велику и радос
   у горко дресеље обрну и жалос.
Сумнит ће туј Љубмир да своју драгу вил
   не буде зли сатир по несрећи освојил;
свуд га ће тим искат, да му се освети,
   ш њим се ће пак састат и ш њим ће бој бити:
сатир ће ударит стијеном са сву моћ
   Љубмира, - и неће умрит, ма се ће принемоћ.
Вила ће туј прити; од горке тужице
   хотјеће умрити, раздријеће све лице.
Бози се ће смилит, душу ће тој вили
   од тијела одилит, да веће не цвили;
пак ју ће вратити на слатки гој и мир,
   кад се опоравити буде тужни Љубмир.
Много ће још тужит и горцијех дана проћ,
   дочим их садружит љувена буде мôћ;
ер мнози лијепу вил ки буду видити
   за њом ће љувен стрил у срцу ћутити,
који ће сметати љувену њих радос,
   чим буду искати садружит ње младос.
I све се ће што т' ријех говорит у пјесан!

ОБРАД

   Ах, боже, чудâ кијех наслушах се у ови дан!
Све ли се ће овди тој што кажеш згодити?

ВУЧЕТА

   Све, мили брате мој, све ћеш сад видити!
У бољи час никад нијеси могао доћ
   нег данас у ови град, из кога ћ' весео поћ.

ОБРАД

Тко толи разуман нађе се тер такој
   постави у пјесан тај чуда, брате мој?

ВУЧЕТА

Тко дома не сиди и не хаје труда,
   по свијету тај види и научи свих чуда.
Хладенац јес један туј близу крај горе,
   извире мора ван, а тече у море;
"Ријека" се тај зове хладенац медени,
   врху свих ки слове у гори зелени.
Вилињи ту је стан и с венцом на глави
   пролитје љепши дан туј води у слави;
а земља на лице љувено гледаје
   разлико цвијетјице из скута му даје.
Туј једна дубрава, Обраде, јес која
   злате дуње дава, - тој чудо видјех ја;
чују се и пјесни туј, брате, анђелске,
   да душа узбијесни од сласти теј рајске
Сад један млад дјетић с тим вилам при води
   старе куће Држîћ сву младос проводи,
кога су теј виле од бистра хладенца
   достојна учиниле од ловорна венца,
ки му су на главу ставили за урес,
   да ову државу прослави до небес.
Отајна нарави сва му одкривају,
   ки им бог објави у водах да знају.
Тај младац сад пјесни теј спијева крај рике,
   да људем дух бијесни од сласти толике.
Тај стави у пјесан несреће Љубмира
   и виле љувезан и дивјач сатира;
тај сложи чим ће сад изабрана младос
   прославит ови град и пуку дат радос.
I стари његови воду су туј пили
   одкле је град ови и с вилам опћили;
свуд Џоре Држића слове свитло име,
   уресна младића Божјим дари свиме.
Кад младац спијеваше, јак Орфео звирење
   за собом вођаше и дубја и камење.
Мнози су још били при водах ки такој
   с вилам су опћили у вриме старо тој.
Гдје Шишко Влаховић не слове мудрости,
   толи славан племић, меу свитлом младости?
Пуне су планине, пуне су и горе,
   поља и равнине и широко море
имена пуно је Шишка Влаховића
   вридна час који је избраних младића.
С толиком радости тај младац спијеваше,
   ер свакој младости срца подираше;
гиздаве све виле лугове охођаху,
   станове сво'е миле, а за њим хођаху.

ОБРАД

Је ли тко други сад у овој држави
   да такој ови град пјеснима тим слави?

ВУЧЕТА

Мнози су, Обраде! Међу ине јес један
   ремета свет саде на шкољу богом дан,
причисте теј виле од вода студених
   кога су обљубиле врх младац свих иних.
На шкољу туј стоје анђеоски у вас глас
   припијева и поје Вишњега славу и час,
у ком се весели, липости кога и моћ
   свакчас већ знат жели за већ га славит моћ.
Кад пјесни љувене тај спијева крај мора,
   замукну сирене и виле од гора;
а рибе, ке море широко пливају,
   и звири од горе све га узслушају.

ОБРАД

Блажен се рит можеш, Дубровниче, свиме,
   поколи тач словеш пјеснивци такиме.
Како те липости врх мнозих градова,
   тач сваком милости вишњи Бог дарова;
Вишњи те и схрани у својој милости
   рата и глада убрани и сваке горкости.

ВУЧЕТА

Стан'мо овди гдигоди, тер ћемо све видит.

ОБРАД

   Макар туј при води.

ВУЧЕТА

   Не, туди ће они ит.