Тирена/Ат четврти

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Тирена
Писац: Марин Држић
Ат четврти


Први призор[уреди]

РАДАТ и ДИЈЕТЕ ДРАГИЋ.

РАДАТ

Камо иде, диклице? Нути мога јада!
   Камо ли тве лице од мене скри сада?
Ото ме с' занила липотом, суначце, -
   не буд' ми немила, смири ми срдачце! -
Радате злочести, с вјетром ли говориш?
   Ото се истом ти биједан овди мориш.
Дивојка племка тај од стара од мене
   бјежат ће вазда, вај, у горе зелене! -
Мâ кћерце, толикој нијесам ти ни стар ја;
   богме сам јоште мој, жî ми љубав твоја.
Јоште бих био бој не хуђе нег прије;
   старо је и сунце тој, али добро грије. -
Глухојзи, виђу ја, бесједим тој гори;
   ото ктје чес моја да ме љубав мори!

ДРАГИЋ

Вох, ћаћа, добар дан! Зловољан што с' тако?
   У гори тај твој стан није мани никако.
Маја се скончава, ер домом не идеш.
   Једа ти 'е ка страва што тако уздишеш?

РАДАТ

Мо'е дијете, твој ћаћа не сцијењаше Љубав
   њекада, сад плаћа обједном гријехе управ.
Дјететом с крилама ћаћа се ругаше
   и својим стрилама, при него га знаше;
усионо дијете тој али се освети,
   прем свасма, миле мој, ћаћу твога оштети.
Из лица нике вил, гди му је стан мили,
   вазамши лук и стрил ћаћу твога устрили
у грозно срце тој, немило тер свакчас
   сконча се ћаћа твој на сунцу како мраз.
Јадован а не знам ки ће лик бит мени;
   њеки се живи плам разбија по мени.

ДРАГИЋ

Жî м' т', бих га батићом приврзао овим ја,
   тер бих га злом срићом домоме послао тја,
да такој не иде стрила'ући чељад.
   Ах, да гди изиде, ја бих му дао сад!

РАДАТ

Али има он крила, ончас би полетио,
   и огњених стрила, - с неба би се осветио.

ДРАГИЋ

Ја бих га и далече докучио праћом,
   нека се зло брече не рве већ с ћаћом.

РАДАТ

Мо'е дијете, свак губи тко се рве с њиме:
   ћаћу твога он уби погледом једниме,
погледом љепше вил нег игдар видих ја;
   ње прси сниг су бил, а ружом лице сја.

ДРАГИЋ

Вох, ћаћа, што је тој? Ако чу, жî м' т', мати
   да идеш ти такој, нећ' мира имати!
Када те гди чује с сусједом којоме
   говорит, све псује и вика домоме.

РАДАТ

Да пођ' те јој рец' такој: "Радат твој њекад би,
   а сада није твој нег виле ку обљуби;
слидит ју он пође по гори и води,
   а теби стан ође, - чин' сама што т' годи!"

ДРАГИЋ'

Вох, ћаћа, куд ћеш поћ? Што ти је припало?
   Како ли ћ' мају оћ и дијете тво'е мало?

РАДАТ

Тријеби је ходити, није ми моћ инако!
   Пођ', миле, домом ти.

ДРАГИЋ

                                   Поћи ћу опако!
Вох, ћаћа, куд ћеш тој? Зао божић тој вили
   и оному ки такој стрилом те устрили.
Ах, да гди срјетем ја тој бијесно дивјаче,
   жî ми праћа моја, чинио бих да плаче.
Ја бих га научио што је стриљат људи!
   Још се нî стучио с кијемгоди зле ћуди
ки би му скршили лук и руку десну
   и стриле оломили о оћас обијесну. -
Ма чему ја пуштах овако ћаћу ит
   а овди сам остах? К маји доћ нећу смит.
Поћи ћу за њиме, да видим куд ће поћ,
   богме т' маји ш њиме добар дан неће доћ.

Дијете одходи, а КУПИДО излази, пак дијете и вила ТИРЕНА.

Други призор[уреди]

КУПИДО (сам)

Дијете овој ки праћом хоће ћаћу осветит
   чинићу да с ћаћом за вилом буде мрит;
начином ким досад ниткор нî љубио
   жудиће а, веоми млад, неће знат што би ктио.
Нека зна свака моћ, тер да се не охоли,
   љубави ер нî моћ да иткор одоли.
Поћи ћу промијенит хаљине на мени, -
   да сам ја тко ће мнит Купидо љувени?



Овди се КУПИДО на влашку приобрази, с дјететом говори; уто вила изиде.

Трећи призор[уреди]

ДРАГИЋ

Вох, ћаћа, вох, ћаћа! Богме ћаћа утече!

КУПИДО

   Гди је теби праћа? Ну чека', зло брече!

ДРАГИЋ

Што питаш праћу ти? Ти ли си ки стријељаш?

КУПИДО

   Сад ме ћеш познати, ако ме не познаш!

ДРАГИЋ

Тер што ће теј стриле?

КУПИДО

Срце ти ћу устрилит.

ДРАГИЋ

   Обијесно копиле, зашто нећ' с миром ит?

КУПИДО

Кобила ти 'е мати, а ти си копиле!
   На вјеру ћ' плакати, ма цић лијепе виле.

Четврти призор[уреди]

ДРАГИЋ и ВИЛА

ВИЛА

Ух, брижна, што ћеш тој? Мене ли хоћ' удрит?

ДРАГИЋ

   Није него дијете оној које ме хоће бит.

ВИЛА

Остава праћу туј, немој се, брајо, бит,
   а старијех вазда чуј, тере ћеш миран бит.

ДРАГИЋ

Богме му ктијах дат да иде у штету.
   Мож' ли га, боже, знат? Ја му ћу бречету!

ВИЛА

Ну доста! Остави праћицу, жî т' маја.

ДРАГИЋ

Цић твоје љубави за пас ју ставих ја.

ВИЛА

Једа си пастира, мој брајо, њекога
   на име Љубмира видио, за бога?

ДРАГИЋ

Није ми се згодило видити н'једнога
   пастира, мâ вило, него ћаћу мога,
ки много за тебе, госпоје, питаше,
   имат те кон себе и много жуђаше.
Ма тко си, вило ти? Од кијех ли си страна?
   Мила ти с' видити, лица си сунчана.
Нут лука златнога, - лијеп ти је, госпоје!
   Нут снијега бијелога, - сијех чуда нигдир није!
Све поје на теби каконо у рају,
   јак сунце на неби а лице тва сјају.

ВИЛА

Пођ', брајо, домоме! Ото је близу ноћ.

ДРАГИЋ

   Богме ћу с тобоме, лијепа вило, поћ!

ВИЛА

Тер што ћеш чинити, кад будеш са мном доћ?

ДРАГИЋ

   Верно ћу служити тву липос дан и ноћ.

ВИЛА

Да то ћеш оћ мају за доћи са мноме?

ДРАГИЋ

   За мају не хају, ја ћу доћ с тобоме.

ВИЛА

Што умијеш чинити?

ДРАГИЋ

                         Умијем, госпоје,
   у дипли свирити на почтење твоје,
и сврачке пухати, и птице остале
   умијем хитати, велике и мале;
и умијем запинат зецовом тоноте
   и под плочу хитат лисице меу плоте.

ВИЛА

Да умијеш играти?

ДРАГИЋ

                              Умијем, госпоје,
   и умијем пјевати пјесанце свакоје.

ВИЛА

Да с кијеме спиш домом?

ДРАГИЋ

                                   С мајоме у ногах.
   Могао бих и с тобом, ер нијесам перо плах.
Маја ме не усчује, кад спим ш њом, врагут кус;
   зато ме не псује вик, тако не остао пус!

ВИЛА

Чула сам, - драго ми 'е! Буди, брајо добар!
   Тако свак не умије, а то је божји дар.
Стој збогом! Ја ћу поћ, туј ћаћу чека' ти.

ДРАГИЋ

   Да то ли ћ' мене оћ? Немој ме оставити!
Веће ми ни маја ни ћаћа мио нî
   него липос твоја ка срце ме зани.

ВИЛА

Ову ти јабуку даривам за љубав
   а узми дипли у руку, тер се, брајо, забав',
дочим ја буду поћ ружице набрати;
   сада ћу опет доћ, нећу ништа стати.

ДРАГИЋ

Да хоћ' ли опет доћ?

ВИЛА

Хоћу сад, жî ми ти.

ДРАГИЋ

   Немој ме, драга, оћ, ер ћу инако умрити. -

Пети призор[уреди]

ДРАГИЋ, затим РАДАТ

ДРАГИЋ

Нут лијепе јабуке! Богме је од злата!
   Неће м' ју из руке узет н'једна плата. -
Ма тко иде одовуд? Вох, ћаћа, гди пође?
   Ја те сам искао свуд. Како ли мене ође?

РАДАТ

Тужан је ћаћа твој, - љубена ктје тој влас.

ДРАГИЋ

   Нут!

РАДАТ

Биједан, што је тој?

ДРАГИЋ

   Да т' сповијем добар глас.
Онај липа вила за ку ти питаше
   овди је сад била, њекога искаше.

РАДАТ

Драгићу, сад ћу умрит! Што је тој што кажеш?

ДРАГИЋ

   I ктијах ја ш њом ит.

РАДАТ

Ах, ти ми све лажеш!

ДРАГИЋ

Не лажем! I рече: "Немој ти са мном ит;
   нећу поћ далече, сад ћу опет овди бит".
Туј ме помилова и овуј јабуку
   златну ми дарова, - љубих јој ја руку.

РАДАТ

Биједни Радате, а теби није моћ
   љубит ње подплате ни к њојзи близу доћ!

ДРАГИЋ

Мила ти бијеше, славна т' се виђаше,
   гиздаво т' идијеше, суначцем сва сјаше.
Вох, ћаћа, и мени ње образ сунчани,
   прилике кому нî, срдачце, јаох, рани.
I ако опет доћ не буде, ја ћу т' рит,
   скоро ће биједан оћ твој Драгић ови свит.

РАДАТ

Да ли је немила зла љубав, синко мој,
   и тебе стравала, млађахто срце тој?
Млађахат тер тужиш и у срцу непокој
   љубени, јаох, ћутиш каконо и ћаћа твој!

ДРАГИЋ

Вох, ћаћа, богме ћу ит по тусто козле оној,
   тер га ћу поклонит прилијепој вили овој.

РАДАТ

Чин' што знаш, мој миле! Не тој, ма све стадо
   цић лијепе теј виле подао бих ја радо. -
Ма тко иде овамо? Њека 'е звир видити.
   Бјеж, миле, ти тамо, сад наш ће убити.

Шести призор[уреди]

Овди сатир излази и, ужежен за вилом, говори:

САТИР

Вај, што је у мени? Ки ћутим горки јад,
   плам ки ли огњени ме срце пражи сад?
Вај, творим грозни плач, а искру не гаси
   пламена смртно тач који ме порази.
Вај, чујем крипости у мени липсати,
   теј виле липости кад почнем смишљати,
кад урес, кад дике теј збрајат почнем ја,
   којој нî прилике под сунцем које сја.
Ка дразим руменим личцем ме приблази,
   пак смртно љувеним погледом порази,
пак свасма расчини, јак витар кад к оној
   утече планини у кој скри образ свој,
не нађе да ју вик сто очи ки има,
   ни други ки чловик крипости сионима;
ма да ју упије по горах ноћ и дан
   и јак вук да вије за њоме све заман.
Вај, густе планине обтукох и горе,
   поља и равнине, - онуђ се не море!
Обтукох једзера и бистре све воде
   теј виле с вечера њих танце гди воде.
Не нађох драгу вил, не позрих, већ не чух;
   а мој плач и мој цвил може чут сваки дух.
О зелени лузи, о воде студене,
   у љувеној тузи помоз'те сад мене!
Помоз'те ер свакчас кроз њеки непокој
   на сунцу како мраз сконча се живот мој.
Објав'те молим вас, из тејзи зелени
   анђелски тај образ меу вами скровени.
Мнократ сте љувеним уточиште били
   и гранам зеленим радости њих крили;
немојте оставит ни мене овакој,
   молим вас, објавит хотјејте лице тој.
Кроз лице драго мрем, кроз лице тој венем,
   врх тужних тужан грем и смртно, јаох, стинем!
Кому се тужим сад, с кијем ли говорим?
   Кому ли кажем јад, кому огањ ким горим?
Камену глухому и водам студеним
   и лугу пустому и гранам зеленим!
Ма што цкним тер ходе дубја не корипим,
   не сврћем дном воде, не кољем, не слипим?
Што не жежем горе пастирске и сада
   не харам оборе, не побијем стада?
Што не орим спиле и јаме од горе
   гди се крију виле ке нами руг творе,
анђелским ке лицем чловјека приблазе,
   од змије пак срцем смртно га поразе?
Да сметем њих мîре, да позна њих тај стан
   како је сатире морити ноћ и дан!
Лав је ли у гори? Је ли гди ки пастир?

Седми призор[уреди]

САТИР и ЉУБМИР

ЉУБМИР

   (Тко ово говори? Немили је сатир!)

САТИР

Десницом да све тој овоме потлачим.

ЉУБМИР

   Сатиру, бит ћеш бој од лава с нејачим,
а и прî сам умио мастит се у крви,
   и с ким сам бој био нијеси ти први.



Овди ЉУБМИР бој бије с сатиром, који га напокон једном стијеном удари и смете га, тер паде на земљу како мртав; а вила га находи и над њим плаче говорећи:

Осми призор[уреди]

ТИРЕНА

Што је овој, јаох мени,
   што несрећна видим сада?
   Љубмир је овој мој љувени!
   Што би овој, како и када?
Што би овој, худа срећо?
   Тко ме туге сад напуни?
   Од радости сваке смећо,
   толи драг цвит тко отруни?
Цвит гиздави којим младос
   толи се је мâ дичила
   и у кому сву бих радос
   и блаженство поставила!
Тер срдачце, вајмех, моје
   цијепа се у сто дила,
   потлачене гизде своје
   погледавши и лица била;
погледавши, вајмех мени,
   урес вридни од пастира
   земљи у скуту гди студени
   дух потеза и умира!
А помоћи није одникуд:
   пуста гора одсвуд мучи,
   обрнут се није моћ икуд,
   тер се дух мој толи мучи.
Јаох, придраги мој Љубмире,
   ка одлука небеска би,
   да т' од крви сад отире
   љуте ране твоја љуби?
Твоја љубав, ка цвијетјице
   бра дзороме по дубрави,
   да т' вјеначац од ружице
   свив на русу главу стави;
урешена да те гледа,
   урешена да те ужива,
   студенија а сад леда
   врле звизде све назива.
Злобне вишње свасма зове
   раде тузи и немиру,
   покли од свита труде ове
   без милости згар позиру.
Море ли игдар бит на свити
   гора туга, вишња моћи,
   драга у крилу мрит видити
   а не моћ му дат помоћи?
Није мила, није драга
   да пожали, јаох, мене,
   и цвилит ми да помага,
   гледав Љубмир гди мој вене;
гледав Љубмир гди Тирену
   своју драгу сад не види,
   коју жуди, кроз ку вену,
   личце гди ње смртно блиди;
срце гди ње горко тужи,
   болећи се њиме толи,
   и јадовна гди смрт моли
   да ју с животом раздружи;
очи да ње сад не виде
   што су близу, јаох, видити,
   гди Љубмиру лица блиде
   ктећи у крило Тирени умрити!
Јаох, кажи ми, мој Љубмире,
   ка несрећа на те дође,
   али сатир али звире
   тач поражена овди те ође.
Кажи мени, твојој љуби,
   свитла части од пастира,
   тко два драга сад погуби,
   с тобом љуби ер тва умира.
Ако 'е сатир, проклет да си,
   о сатиру ти охоли,
   ки немило тач порази
   два љувена верна толи,
пријека смрт ких раздилити
   неће ни тај дивји бијес твој;
   љубав их ће садружити
   онди гди је вјечни покој.
Душе се ће њих састати
   веле у љепшој у дубрави,
   гди ће младос уживати
   у радости и љубави.
О гиздаве лијепе виле
   бистре воде ке пловете,
   ме сестрице драге и миле,
   тужбу моју не чујете?
Уживате ви у миру
   цвит младости лијепе ваше,
   грозне сузе а ја отиру
   ке ме свасма, јаох, скончаше.
Не чујете гди се боли
   сестра ваша и гди цвили
   и болесна гди смрт моли
   да ју с животом раздили?
Ер жалости сеј поднити,
   јаох, не море тужна вила;
   с Љубмиром се садружити
   жели сестра ваша мила.

Овди се вила принемага; и свршује четврти ат.