Крушвица се потресује,
Зврха је зелена.
Под њом лежи драг ми љуби,
Нидан за њи не зна,
Него један, вични Боже, 5
Тера сама ја.
Његова је постељица
Златом кривена.
Поврх њега дви тичице
Жејно жумборе: 10
„Прави, прави, драги љубић,
Ча ти то веле?“
„„Веле ми се оженити
Липјум од тебе!““
