Придох на кунтраду,
Доисто над море.
„Је 1’ ово кунтрада
Моје јуби драге?
Ал је ’во улица, 5
Ва кој ми ју праве,
Ка се од голуби
Јошће звати море?“
З вечера први мрак
Пришал ми је мој драг, 10
Пун јада чемера
I сваке горкости.
Врата приклоњена,
А јуба с тиха спи.
Отклонух мало врат, 15
Тер придох близу ње,
Тер почнем целиват
Ње лишца румане.
„Прокјет буди, јубић,
Ва ту доба ноћи! 20
Нису лишца моја
Безумно згојена,
Нит хоћу да буду
Отајно јубјена.“
