Свемогући вишњи Боже,
тко је, да има сто језика,
да испуно изријет може
Тва отајства до вик вика?
Није знан'ја, није свијести,
није разума ни памети
ка се неће ончас смести
хтећи Тебе разумјети.
Прије створен'ја земље и неби
у почетак да си био,
и да уздржа себе у себи,
тко би ово дохитио?
Да при Теби ријеч била је
Син и разум моћи Твоје,
Дух-доброта с вами да је
све један Бог у ово троје?
Да отац, себе разумјећи,
рађа од себе сина свога,
да исходи од њих трећи,
сви три хипа собства истога?
Да Отац, и Син, и Дух Свети
сваки Бог је, сви Бог један,
вјекувјечни, непочети,
сврхе и мјере не има ниједан?
Тко је тај ки се смије успети
врху звијезда и небеса,
да умије цијело сповидјети
ова отајства и чудеса?
Да Син, када дође бриме,
не пустећи битје од Бога,
узе нарав, пут и име
од човјека умрлога?
Сву неизмјернос да је збио
дјевичанске сред утробе
и да је себе поднизио
за узвисит своје робе?
Да га је Дјева породила,
ку он створи, и да није
дјевства свога изгубила,
нег би дјева како и прије?
Тер ко у вјечном порођен'ју
без мајке га отац роди,
бременитом у рођен'ју
без оца га мајка плоди.
Да он гријехе платио је
ки има Божју сву доброту,
и на крижу да умро је
по ком сва су у животу.
Тер да је они пропет био
с два лупежа, јаох, без части
ки, будући сва створио,
не има чеса ни украсти.
Човјечанство да је трпјело,
а божанство пака да је
ускрснуло своје тијело
мртво, а Бога живога је.
Тер он исти у свôј пути
ки узе наше све немоћи
да би моћан ускрснути
себе истога својом моћи.
Тко ће смислит и изријети
што ли гану тебе Бога
ова чинит и поднијети
за човјека нехарнога?
Моја пјесни, устави се,
не наприједа, већ пристани,
отајстима поклони се,
паче земљи ница пани!
Божја дјела за мјерити
свијес је умрла кратка мјера,
тим доврши разложити
велећ: Божји дар је - вјера.
