Сваки виш ловац запрегне на ждрилу трудној звири,
тер горки лук к њој растегне, каде ју хрт истири.
Јур такој вила тај мене чека на путу справно,
а кад ме љубав к њој ждене, сатвори личца славно;
свакога [тер] пушта с миром слободна, за њ не теза, 5
а к мени својим позором јадовно лук растеза.
Младос и моје срдачце с раницом грозно здружи,
јакино цвитак суначце горкостју кад притужи;
вазме ми сву моћ и крјепос, истом ме ође жива,
пак створи суначцем љепос, јакино да нî крива. 10
Не смим јо' питат милости ни позрит личца била,
зач узгре охоло дости, како ка је добила.
Да сам од оних јељенчац Аугусто ке хваћаше,
тере им на грло венчац од злата постављаше,
окол кога праве словца: "Не тич' ме, Чезаров сам," 15
тер се ње ни с луком ловца не хих бљул, жив докол сам!
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
