Гди у дубљу, ке без плода
обрасла је земља и ками
и Врбова лежи вода
међу трстјем и жабами,
тер около кријеште и бјеже
ћуци и ноћне куковјеже, -
7 пус Марунко и самоћан
на тришљу се ту наслони,
вас ужежен и немоћан
у љувеној срцебони
цијећ Павице, за кôм гине,
бабопољске дјевичине.
13 А Павица за њ не хаје,
нег у сукни до сред ногâ
далек бјежи, како да је
он сотона петонога,
и крсти се од аманта
како од тенца легроманта.
19 Козје стадо над травами,
жалећи га труду у тему,
отресаше губицами
и дизаше браде к њему;
уза њ плачу јанци и стада
и посленик реве од јада.
25 Докле он биједан и без хари,
гдје га у срцу пробод пријеча,
о хрек главом триш удари,
триш захука, триш зајеча,
а затијем се плачућ јако
маравиљат узе овако:
31 "Орсусимо рец' ми, Паве,
чему ти сам мрзећ тако?
Ти ме бјежиш - ја гиздаве
слиједим дике тве свакако!
Не бјеж', Паве, буд' ми блага,
репимо се, Паве драга!
37 Рец' ми у чем сам ја стравијо,
у чем ли те мого увриједит?
знаш да свеђ сам резистио
тебе дворит, служит, слиједит?
Плат' ми, службу и ход' амо
да све конте смижурамо.
43 Прч с козами, коњ с кобилом,
ован с овцом иде и пасе,
а ти мене гониш силом
и никако нећ ме уза се!
То је убит ме, душо, очито,
то је живјет стравестито.
49 Кад ти рекох јуче сјутра:
"Сестро Паве, целива' ме!",
ти у кућу скочи унутра,
пак истрча с штапом на ме
љућа негли папарата
ал' кукуријек чесна из Блата.
55 Ну кô и зубљу још туци ме,
да модрицам сва пут проври;
макар дрвом посијеци ме
кô јегуљу тамо у Соври,
мој се теби дух подлага, -
репимо се, Паве драга!
61 Прије ће се, знај, Глоговац
кренут вјетрим кî завију,
али тврди Брњестровац
прид ронталим кî га бију,
нег ја тебе иједно у вриме
пустит - дио гвардисиме.
67 Прије бих музо краву и жену,
прије бих главу изгубио
негли твоју обљубјену
драгу љепос оставио;
засве и злочес, при твом лицу
убио бих четверицу.
73 Само да сам твој до смрти,
а пак на очи свијех Мљећана
би' ме, јаши, гони и прти
кô - да простиш! - алимана;
чин' да чиним све што могу
став' ми самар - хвала богу!
79 Да што бјежиш? што не трпиш
да кад сузе ме присуше?
што ми срце тужно дрпиш,
драга кучко мâ без душе?
што ми мориш дух нездрави
тресавицом од љубави?
85 Ах, бре Адаме, ето у души
немоћан сам прем немило,
љубав мноме катаруши
како дрвим низ точило
и кô море прид крајином
баца глухом пловутином.
91 Свуд по шкини драчу чујем,
вас реп ћутим у коприви;
трбух к стијенам притискујем
за охладит пламен живи
и кршим се без пристања
с проклетога протезања.
97 Кад спим, у сну грде у лицу
немани ме страше прико:
када жвачем јечменицу,
грка ми је кô ризико;
кад попијем жмујо вина,
пара ми се мижурина.
103 Маранке ме, знај, бахоре,
али немоћ мâ није слаба,
тер ми огањ свакчас горе
по бубрезијех трашка и шкраба;
залуду су траве и ријечи -
тко ме рани, тî ме и лијечи.
109 Понту од груја кад трабукам
тер оставим Мљет за мноме,
плачем, јаучем, викам, хукам
и пестам се сам собоме,
ер остављам тве једино
лице, о лијепа машкулино!
115 Тад не умијем ја никако
ни напит се ни ручати,
нити веслом упријет јако
нити једром абоцати,
ер ми с твоје далечине
драга Паве, снага гине.
121 Ну још горе буде у граду,
ер свуд твоје чујем име,
и прфанти, кî нападу
прико Плаце бурлати ме, -
ил' ме драже ил' ме псују, -
тебе, о Паве, спомењују!
127 Из бутигâ, из улицâ
кâ не реку чуда, боже!
а надасве: "Гди 'е Павица
твâ швојица? у шмрк коже,
да Павица твоја угодна
јеси л' прово је ли плодна?" -
133 Нијесам (речем тад у мени),
нијесам, покли она неће!
Ах јаох, цвијете мој румени,
ах бона фе, немој веће!
припусти ме, буди блага,
репимо се, Паве драга!
139 А знај њекад да кô зубља
ме љубави плам је чула
лијепа Маре из Задубља
и Грација и Добрула;
у дружице тве се изгледа'
и љуби ме унаприједа.
145 Ах не држ' ме у страпацу
и откри' ми у радости,
ако нећеш сву бунацу,
а ти бимбин тве милости;
нећ ведрину, а ти објави
мени осмијех тве љубави.
151 Љепша ми си нег Даница,
бјеља ми си веле од снијега,
дража ми си нег салчица,
слађа нег лој од бубрега;
љепше воњаш ознојена
негли сафур од печена.
157 Љепше балаш, лакше и прије
нег мекуша по дубини,
љепше канташ и милије
негли млади ћућурини,
љепше баниш се, о мâ мила,
за товарцом него вила.
163 Имаш сапе од аршина,
прси врле, лица охола,
фацу од пура млијека и вина
и свако око пусто од вола;
ах видје ли Мљет досада
љепотицу таку икада!
169 Ну што 'е боље, кад ни мала
ти фавора досле мени
нијеси, брајо, калумала,
нијеси, цвијете мој румени,
откад љепос твâ ме зани
ономадне - то јес лани.
175 Залуду се мој распуха
и уздасим плам узбуча,
у љувеном огњу куха
мој се пикат - ход' га руча',
кад нећ, кано, да ме обљубиш,
кад хоћ, кано, да ме изгубиш!
181 Кô супресто нијеси здрава,
тијем си од хриди мени глуша.
Што шпрленташ тако, Пава,
што си тако бидзаруша?
што си тако прем немила?
Рђа ми те, лијепа, убила!
187 Не знаш ткога љубит лијениш,
ткога утјечеш тач без свјета;
нијесам пригон - а што сцијениш? -
негли племић стари од Мљета:
дваш бих парац изабрани
и дваш суђа крименчани.
193 За моћ теби љепши бити
с стране од тијела доње и горње
и за опанке не носити
за перперу купих шкорње
и кошуљу нову одзгара -
сваки лакат по два днара.
199 Имам ресач бијељ, у кому
спô би свети отац папа,
два клетишта лијепа и к тому
шупаљ котлић - ну не капа! -,
један кротац, двије кутлице,
мијех и тикву од вједрице.
205 Берем зеље на наручја,
жито и заваре и не мјерим;
имам лијенак брод и луча
кî покрадох калуђерим;
нетегнута сто'и бачвица
пуна винца весељица.
211 Имам петнес козâ и свака
скотница је прва у стаду;
имам вола јур трећака
и шаруљу краву младу
и товарца од пет дуката,
кога љубим како брата.
217 Да имам све што Баба остави
и краљ Деша све што имо је,
све бих подо цијећ љубави
од љепости на дар твоје
и реко бих: лаша вага!
припусти ме, Паве драга!
223 Не иштем те за шињору,
нег у вијенцу с алегранцом
водит ћу те на стан гору
с сватим, с сурлом, с спараванцом,
да се чује тја до Лага, -
припусти ме, Паве драга!
229 Баланду ћу тад прид кућом
водит вапећ гди 'е равнина:
"Штикат мане, боље обућом!
паша уна! дајте вина,
да се мијешац принемага!" -
припусти ме, Паве драга!
235 Пак на гувно под мјешнице
кантат ти ћу версу лијепу,
о мâ бијела печенице
која ситиш му похлепу,
о мâ жељо пуна хвале,
слађа од маста и мантале!
241 Теби интриго дô срце сам;
ако 'е мало, а ти прости!
калуђерски већ кмет нијесам
него суџит тве драгости,
мâ принчипе, мâ потенцо,
мâ присвијетла ечеленцо!
247 Ах придај се на ове ричи,
дзидзанију пусти из главе,
гди мâ душа плаче и цичи
како црњељ врх жераве,
о дјевојко прем неумана,
тврђа од Тосте и Ограна.
253 Жива Маре часу оному
кî ми најприје доније згоду
да те у мраку ја ноћному
саму нађем на Ободу,
гди се љепос твâ гиздава
гола купље и рефрешкава.
259 Назрех тада, Паве брајо,
назрех њешто, Паве селе,
при чем умријет не бих хајо,
и рекох се срећн'ји веле
нег да тад ми тко дарова
сва трезора Херцегова.
265 Срећн'ји ријех се с среће моје
нег кô Регоч да сам јаки,
кô за шпирун потезô је
доврх горе гал'јун сваки,
кî 'е по мору брз јездио
и примижо кампањио; -
271 срећн'ји нег да знам што зно је
син Регочев Марко Дуда
кî најпрви уписо је
нам зелено либро од суда
и научио нас по скули
кô се сучу макарули.
277 Ну та срећа бî залуду,
потле ми се чорба изврати:
у љувеном остах труду -
ти ме не хтје консолати,
нег утече пут густога
грма гола и босонога.
283 I тад воље по му вјеру
да те гребу драче и хвоје
и патрчи да те деру,
нег упасти руке у моје -
ах гребали те и дерали
кучци и мачци вељи и мали!
289 Веле трпјех! већ не могу
супербију тву поднијети,
да кô свињу на брлогу
запљуваш ме без памети;
хајде од мене, буд' на твоју
воља т', пјаџер - свак на своју!
295 Нећу ступит, да бих мого
пригрлит те мирно икада,
нећ трабукат, пасја ного,
пасја кењо гадзарада;
паси ми се сред слободе,
ну ћеш знати куд те воде!
301 А назбиљ ћеш све домала
платит што ми скроји и скуха!
Ти си мене зачарала,
ти си мора врагодуха,
стрижеш оком, свијести отимаш,
а и под носом крстак имаш.
307 Нећу поднијет пачијенто
и чинит ћу за освету
да зна кнез и пресиденто
да ти чараш људи у Мљету,
нек те ужегу ил' трновијем
прободу те коцем новијем.
313 Ну куд мој се бијес потежи?
Ш њом говорим, а ње није!
она од мене трком бјежи,
а есперенце и враголије
моја памет снијева и панти, -
појте од мене, легроманти!
319 Ово велим у нездрави,
а њу пустит прем је тешко;
развлачим се у љубави
како старо сукно мљетско,
ништа о мени већ не знам ти, -
појте од мене, легроманти!
325 Најбоље је часом часом
да се бацим море у сиње
ил' се објесим овијем пасом
онди старе врх глогиње
ил' се ножем пропаран ти, -
појте од мене, легроманти!
331 Осташеве поћу од спиле
укопат се у дубину,
ке ту стоју нека виле
биједни живот мој прикину;
а сад скупа тутти qуанти
носите ме, легроманти!"
СВРХА МАРУНКОВИЈЕХ СУЗА
