Сто времена јур садања,
ово тебе прашат' хоћу,
поштовани мој Кватроћу,
од убога свак се уклања?
За богатим што ли теку, 5
али да им даду од знања,
али на воњ од имања,
које трудно трудећ стеку?
Што л' два осла једне одјеће
један мршав сред ледине 10
други у трави тусте шкине,
брат му бивши, знат' га неће?
Од куд ова чуда изходе,
али од злобе и лудости,
али од вриеђне ке крепости, 15
и од разума, с кием се роде?
У срцу ме ово боли,
мој придраги, рад бих знати,
тием на знање хтјеј ми дати,
прије него ми смрт одоли. 20
Так] круна тај ловорна,
ку ти је добра срећа дала,
неумрле славе стала,
и у виеке била дворна!
