Кад зачу Порција вриједнога љуби смрт,
живот јој додија, одличи себе стрт.
Подри мач да заклат буде се. Скочише
родјаци за не дат учинит што хтише;
на силу отеше оружје из руке, 5
и карат почеше да је теј одлуке.
Тијем кличе: „Зашто ме овако цвилите
и муком већоме пустит дух силите?
Немилос ваша то ј', таште су теј нади,
нег хуђи пораз мој, досадна чељади! 10
Сто муж мој, што створи отац још, очити,
да нî труд најгори чловику умрити.
Кад жив тај веће нî, с ким обрах свеђ живит,
живот је смрт мени, а смрт ће живот бит.
Не стоји убит се у гвоздју самому, 15
ни може бранит се живот оћ никому".
Рекши тој, жеравом зајази све грло,
и пође к Бруту свом умором тијем хрло.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 217-218, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
