Књигу пише Паша Сточевићу,
У Мостару граду биелому,
Десном руком на ливом колину,
Пак је шаље Гадском капетану,
По имену Ченгић Смахил-хаги,
У књижи је њему бесиедио:
„О газио, Ченгић Смахил-хаго!
У недиељу која перва додје,
Послат ћу ти Мир-алаја сина,
I сњим војске петдесет спахиах,
Да их пратиш доли у Грахово,
У Грахово и у Дробњак тверди,
Па покупиш порез и хараче,
Све хараче од девет годинах,
А порезе ни броја се незна.
Књигу штије Ченгић Смахил-хага,
Књигу штије, берду поскакује,
Од велика зохра и весеља.
Мало вриеме у вриемену било,
Ал ето ти Мир-алаја сина,
I с-њим војске петдесет спахиах,
Липо га је Ченгић дочекао:
Частио га недиљицу данах;
Кад недиља пуна изходила,
Дигоше се силене спахие,
I прид њима Ченгић Смахил-хага,
С’ Мир-алајом Сточевићом младим.
Право, здраво ка Дробњаку малу,
Баш под кулу Кершикапе кнеза.
Под кулом му чадор разапели,
Под чадором турски поравнили,
Духан сучу, мерку кахву серчу.
Спазила их млада попадиа,
Посестрима Ченгић Смахил-хаге.
Па завика с’ серчали пенџера:
Зло га сио, Смајо побратиме!
Зло га сио и кахву попио:
Ти ћеш ноћас изгубити главу,
Ето на те Кершикапе кнеза,
Са својием силним Дробњачаним,
Све јунаци, по десници руци.
Него оди у танчицу кулу.“
Ал бесиеди силан капетане:
„Бре, нелудуј моја посестримо!
Небојим се Кершикапе кнеза,
Ни његових силних Дробњаћанах,
Ни његова Цетињског Владике?
Мало вриеме постануло било,
Када било ноћи по поноћи:
Ударише млади Дробњачани,
Са својием Кершикапом кнезом;
Све побише Турке Мостаране,
Посјекоше Ченгич Смахил-хагу,
Посјече га Кершикапа кнеже;
Одведе му хата виленога,
Однесе му на Цетиње главу,
Пак дарива Цетињском Владики,
А он њему стотину дукатах.
Сам утече Мир-алаје млађи,
А неби га ни он утекао,
Да га није добар коњ однио?
За њим вичу млади Дробњачани:
„Ајде кажи Паши Али-паши,
Кажи тамо, што је било амо,
Кажи право тако био здраво!“ —
Босански пријатељ, садержавајући потриебите користне и забавне ствари. Уредник: I. Ф. Јукић Бањалучанин. Свезак I, Трошком Дра. Људевита Гаја, у Загребу, Берзотиском народне тискарнице дра. Људевита Гаја, 1850., стр. 102-104.
