Слиши свак тко скровно не држи потаје
колико јадовно у жељах остаје,
и добрих тко двори колику има чес,
јер за грих ки створи кадгоди смиљен јес.
Још црно од била не знах ја раздилит, 5
љувена кад стрила заче ме јур цвилит,
тер ме да госпоји свитљој нер суначце
која ми опоји љувено срдачце;
џиљом тер прибилим, ње липос гди цафти,
учини да цвилим, а срдце да дахти. 10
У ких се невољах веле дан испуни,
жељно се тер мољах од госпој тој круни,
једа ју милос прит учини на љубав,
која ме чини мрит љувено, дим управ.
Кад она види тој и ктому пут стече, 15
учини живот мој од смрти далече.
За службу дохрани приславни свој образ
од кога не брани мени дат сву облас;
од своје младости винча ме и круни
тер рајске сладости живот мој напуни. 20
Мени се сва у дар дарова, право дим,
тер се мних Лександар, да вас свит господим.
Гиздах се ње славом јак диком јељенчац
и цвитак меу травом ки се вије у венчац.
Виде мних сву славу хвалит се по дружби: 25
овуј вил гиздаву издворих на служби.
Донесе до својих тој нитко све за злед,
тер се с њом раздвојих, јер даше чудан ред.
Ну мисли, љувени, што се туј одлучи,
најлише кад мени ње липос поручи: 30
"Не прими у зазор, ако ме ускоре
не видиш на прозор, зач ми се не море,
да нам се зли људи по памет не ставе;
и ти се тер бљуди, јер видиш што праве."
Слишав тај жесток глас, умри ми све срце 35
а стрну сваки влас јак на дан од смрце.
У тај час пођох тја, цвилећи вел' созно,
не рекши друго ја неголи клех грозно,
говоре: животом да га Бог уцвили
с анђелском љепотом тко мене раздили; 40
све "вајме" да упи и да му ненавис
на љубав наступи, нека гре у несвис,
нека гре ухиљен, каконо греду ја
с госпођом раздиљен, сва сунцем која сја.
Овакој туј рекох и мнократ тој прављах, 45
мнократ се затекох сам убит и справљах;
ну позрих јур к Богу, владат се не дах тач,
ли вељах: не могу трпити толик плач!
А мисли тко љуби, - постављам у твој суд, -
тко љубав изгуби, је ли му велик труд, 50
је ли му бољезан. Зашто се мни мени
да жељна љубезан живот је паклени;
зашто ја у вас свит не нађох, мој Боже,
разговор али свит, да ми труд одложе;
тер много вримена у мојој младости 55
тај жеља љувена не счека радости.
Ја затој одолит не могох толик јад, -
затој се помолит госпођи пођох тад;
тер кад ме замири гди копним како лед,
да мој плач намири весел'јем стави ред. 60
Рече ми по својој један дан поруци:
"Данас је рок твојој и жељи и муци;
доста си у тужби провел зла живота:
жели те у дружби сад моја липота.
А затој сунач зрак том видиш да пође 65
а приде ноћни мрак, прид' у двор госпође."
Помисли мало сад, тко има све срјеће
море ли бити рад од мене тај веће?
Толи се весељах ер бîше без мире
тер јоште у жељах не имах све вире; 70
ну када ја видих да [с] сунцем дан пође,
заповид сву слидих од моје госпође.
Справих се ја хрло и придох на ње двор
и пуштах све грло, да чује мој говор;
а све тој за узрок, зач бîше билиг нас, 75
кад годи имах срок садружит ње образ.
Туј ончас дотече ње урес гиздаво,
весело тер рече: "Јес' ли жив? јес' здраво?"
Јоште ме ње лице обасја како рај,
гди заупи: "Свилице, за мал хип покрсмај; 80
јер право говору, како сâм чути мож
и видит, по двору по нашем да бде још."
Како чух рич ону, пуну све радости,
свис моја утону у рајско' сладости;
толики разговор у срцу ја стекох, 85
тер ини одговор тадај њој не рекох
негли рих: "Ружице, ти с' здравје, ти с' покој,
ти не даш тужице да пати живот мој."
Још рекох: "Госпође, да се што не згоди?"
Туј љепос ње пође да свој двор уходи. 90
Стојећи ја таде, људски глас оћутих:
ончас ми зла паде а добра не слутих,
мислећи још рекох: ôво т' сам замирен:
Затој к њој потекох, једа бих намирен.
Видив ме гди ја мрах, долети како стрил 95
тер заупи: "Не имај страх, покле си у мој крил."
Туј моје предан'је ње липос просину,
гди ми да уфан'је да се ја не брину;
ар позна сву стражу ка бијеше туј дошла,
нî триби да кажу којега цић посла. 100
Виђ сваки љувени коли се дресељах,
доколе румени образ ње ја жељах;
и колик страх прија мој живот узвирен,
кад онди најприја мних да сам замирен.
Не мних ја у тузи одржат живот мој: 105
толико исузи срдачце ме за тој.
Да кад се у руке госпођи угледах,
веће ја теј муке на срцу мом не дах,
нер вазех ње образ и очи, говоре:
"Ови ли мом пораз срдачцу сатворе?" 110
Ако рич ку рецих не бијеше наредна,
с целовом ли тецих на личца ње медна.
А мнократ ја станих јакино вас вазет,
тер из ње не ганих очи ме ни памет,
неголи гледах став ње грло и коси 115
у којих сву љубав и љувен стрил носи.
Ово ми знам увик вироват ли неће
да море млад чловик цвилити не хтеће,
како туј цвиљах ја од вел'је радости.
Сва ми свис пође тја у рајско' сладости, 120
најлише гди дони на моји уст' свој целов,
који ми поклони за милос у даров;
вазе ме пак у скут, ка увик разблуда
не би ми дала чут ни муке ни труда.
Зач ми да личца два, нека ме забави, 125
а себе створи сва меденом љубави;
тер слатке ње ричи и мили још поглед
љувено заличи јадовну моју злед.
Затој се хитрах њој јакино дјетенце
и жељни руци мој' савијах у венце, 130
тер грло ње круњах а моје ње липос;
туј славе напуњах љувену ја крипос.
I ту јо' захвали приклоно мâ младос,
ер мој труд пожали анђелска ње радос;
тер зачех проштен'је просит јо' с љубави, 135
да моје згришен'је на памет не стави.
На тој рич ни усти не да ми отворит,
ну се још допусти друзих тој све творит;
тер сам ја становит, тој створит би узрок
да се туј поновит не буде мој прирок, 140
Да ме се јад с тугом остане свршено,
заче рич о другом ње личце румено;
затој се нађох рад, и затој свак ходи,
јер му ћу казат сад што ми се туј згоди.
Доколе смиљен'је овој ја не стекох, 145
велекрат цвиљен'је љувено њој рекох;
мнократ јо' још вељах: "Умирам с бољезни,
умирам у жељах цић твоје љубезни!"
Тер славна ње младос ову ствар спомену
коју бих за радос забил ја љувену; 150
отвори све усти јак цвитак ружице,
тере глас испусти: "Гди ти су тужице?
гди ти су бољезни које ти сâм рече
у жељно' љубезни цјећ мене да стече?
Тер ако сам себе осветит гледаш сад, 155
ово сам кон тебе: освет' се, нека с' рад!
То ли ки од мене љубави лик желиш
тер имаш спомене, зач ми га не велиш,
зач ми га нећ правит? ар сам ја приправна
тогај те оздравит јак слугу приславна." 160
Како ми тој рече, сви, знајте, љувени,
ер памет утече на друго сва мени;
вас пођох у пламен горуште љубави,
јак траве сух прамен кад на плам тко стави.
Указах у мени желин'је љубовно 165
које сви љувени пожеле, ма скровно.
Ну славна ње липос кад моју зна мисал,
указа туј крипос ку не бих исписал;
ар да чти у чтен'ју у ком је диклам свит,
не би ње почтен'ју могла наћ тај одвит. 170
Истом стах тер згледах ње разум што вели,
тер срци мом не дах тој веће да жели;
паче се још кајах, јер ову влас стекох,
тер се туј потајах, веће рич не рекох.
затој ме јур уче ње љепос прашати: 175
"Што стојиш тач муче? хотиј ми казати,
јер виђу врх себе да стојиш не мало;
ча је тој од тебе, гиздава мâ хвало?
Ако се што болиш гди ти се мољу ја
да туј ствар одолиш ка нам се не прија, 180
вазми тој из срца, мој џиљу гиздави,
зашто је тој смрца од наше љубави,
зашто је конац тој и сврха пријазни,
прислатки цвите мој, свом славом украсни.
А пак знаш да вели ова се рич вину: 185
докли се ствар жели, дотле је у сцину;
тер нашо' љубави не нађох ини лик,
чим да се прослави и трпи по вас вик,
нер владат туј жељу да конац не има.
А веће не вељу, зач ми се не прима; 190
ну што се затекох оздравит пораз твој,
немој мнит да рекох без мисли ја овој.
I сада још прављу ер сам ја приправна
тебе да оздрављу јак слугу приславна,
да теби дам радос и твојој љубезни, 195
ако је мâ младос лик твојој бољезни.
Ово ти образ мој, ово ти ме лице,
тер цвилит већ немој, гримизна свилице;
ово ти ме чело, висок врат и косе
и грло весело, мој венче од розе. 200
Ово ти ме очи којим си срдачце,
којим си с источи видити суначце;
ово ти ме усти и љувен њих целов
које ти допусти живот мој у даров.
Избирај што ћеш сад јак цвитје по венцу, 205
јакино љети хлад по живом студенцу.
Ако ти је што драго, теби се не брани
меније је ли благо, мој џиљу избрани.
То ли ти задости, мој цвите, није тој,
нека те радости напуни живот мој, 210
нека још туј смилос мож имат у мене,
ово ти за милос ме прси љувене!
Затој те још мољу, румени цвите мој,
не вазми злу вољу на мене, венчац твој:
не мари тер о том што ћеш пак сам жалит, 215
нер што сад и потом вас ће свит похвалит."
Рекши тој ње урес, слатко ме погледа:
мислите коју чес туј ми слас ње не да!
Кад слишах тој и чух, свега ме занесе
тер стојах у послух; мњах златом да везе, 220
мњах бисер у мој скут да пада без витра:
толи ње бијеше чут слатка рич и хитра.
Ја прављах у мени: ово је доброта,
ово је свршени разум тер љепота;
ово је она вил суначцем ку вељу, 225
тер досле нисам вил што служим и жељу;
а сад сам становит да већма нî чловик
од мене даровит, ни ће бит по вас вик.
Ар видих све чтен'је и ритко нађох тој
да море почтен'је с љепости стат у гој; 230
а овој љепотом нî друге у Грецији
тер славним животом вазе глас Лукрецији.
Овако избране ње ствари разбирах,
а с друге ли стране на вилу позирах;
тер ми се од розиц она цвит чињаше, 235
гди јо' прам од косиц низ личца лећаше.
Туј топрв знах пораз и милос љубезни,
размислив ње образ свом славом уресни;
да када отвори прибијеле још прси,
они час сатвори да мене све мрзи 240
а да ми љепота ње славна омили
извише живота од душе и тили.
Тер ја туј вас зађох јакино опојен
за радос ку нађох ва он дар госпојен.
Мњах моја по рају да младос све плове, 245
гди вриме све трају у слатке целове,
гди наглим и хрљу са сву моћ и крипос
да чешће загрљу анђелску ње липос.
Да буде још љубав туј нашу тко видил,
могу рећ ја управ, не би истом завидил, 250
ну би се замамил јакино отрављен,
тер би тај час јамил с душом бит растављен.
Најлише гди крили она се сва к мени,
најлише гди мили свој образ румени;
најлише гди сили са свом се младости 255
да мене надили још веће радости.
Да мене покрипи и моје срдачце,
свој образ прилипи сатвори суначце,
тер заче јур правит, сврћући љепотом:
"Тко нас ће раставит, њега Бог [с] животом!" 260
Ја ино не рекох нер: "Макар и амен!"
тер к личцом потекох вас како замамљен;
тер се ја весељах и с душом живот мој,
а ино не вељах нер: "Удљи Бог овој!"
Дану ме они рок жељахна уцвили 265
кад позрих на исток да се дан забили;
отворих још поглед тер ми се чињаше
да зора мимо ред напоспих свиташе,
а све цић радости ку ћутих дотле вас,
тер мојо' младости све се мни један час. 270
Али ти ја памет у жељах бîх згубил,
тер зачех грозно клет зорицу и дан бил:
"Ох, свитло суначце, да би све стамнило,
ки наше срдачце размири немило;
ки с твојом свитлости греш да нас раздијаш, 275
а не имаш милости да нас тач расцвиљаш."
Туј она од госпој ружицом ку зову
слатки глас пушта свој тер рече рич ову:
"Да позна суначце присвитло и [с] зором
сеј наше срдачце, стали би за гором, 280
нека нас раздилит не буду жељно сад,
нека нас расцвилит не буде љувен јад.
Ну тко нам разуми ови хип љувени
неголи само ми, - ја теби, ти мени?
Затој се, чуј, не смут', мој џиљу гиздави, 285
јоште ћеш бит у скут од моје љубави;
још се ћеш у руках у мојих веселит,
тако ми у муках љубави не желит."
Рекши тој госпоја, мислите, љувени,
који се достоја одговор дат мени, 290
толику гди љубав створи ми ње липос
која ми, дим управ, занесе сву крипос.
Тер гди имах захвалит на ње дар свршени,
и такођ пожалит растанак љувени;
ину ја рич не дах нер: "Да сам твој, вило," 295
тер ставши узгледах ње личце прибило.
А посли с руками ње грло окруних,
тер желним сузами остало допуних.
I туј се раздилих с приславном липотом,
тер жељно процвилих за велик час потом. 300
Тко би тај мраморан да не би протрнул,
јакино вал моран гди би се узврнул;
тер како с душицом да се ја растану,
тако ми с тужицом они дан освану.
Финис.
