Слиш' моју свак младос гди цвили сваки час

Слиш' моју свак младос гди цвили сваки час
Писац: Шишко Менчетић

300. песма првог дела Рањинина зборника. Акростих Шишмундо.

* * *

Слиш' моју свак младос гди цвили сваки час,
   згубивши сву сладос јакино тужан глас.
Јур би ми гојније у мајке утроби
   да пут мâ скопније како мраз ки зноби,
зач не бих сад ходил ва ових невољах, - 5
   да бих се још родил каменком, ја вољах.
Макар ја да згиних по начин нередан,
   кад најпри проциних што је ноћ, што ли дан,
вид' не бих осуђен живити плакаје,
   ни бих бил утруђен скончан'ја чекаје. 10
Небески Изусе, свакоја ти видиш,
   а горке ме сузе не хоћеш да слишиш?
да ли ме ћ изгубит толико млађахта?
   ер се ја сâм убит одлучих сађахта.
Он тко је тај узрок да се ја дреселим, 15
   они га вик и рок који му ја желим.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.