Славју који с милим пјесни
гласиш да је сврха зиме
и да веће приде вриме
од весеља и љубезни.
Спијеваш јер лед буди прође, 5
ки нередно све хараше.
а жудјени дни посташе
гди пролитје драго дође.
Свиту нову крипос дава
злато сунце, мùчî море, 10
стјечу ново листје горе,
поља траву, цвијетје трава.
Сад живуће све створење
љубав ћути у радости,
тер узбјесни од сладости 15
горко дубје и камење.
А ље она, ку обљуби
душа моја, тврда стоји,
тврду студен сама гоји
с ком љувена сила губи. 20
Ти си мнократ биглишући
уставил се с твојом другом,
чувши мене, смућен тугом
тужбе моје слишајући.
Није да би у кој сцјени 25
тужба моја, нег сва гине;
жесточије гвоздја и стине
ње су прси против мени.
Венем, гинем, копним, сахнем,
нигди лика не находим, 30
тер сва пуста мјеста оходим,
да се истужу, да одахнем.
Вил проћ мени стоји гњивна,
неће говор мој да чује,
нег све уши затискује 35
и одвраћа лица дивна.
Затој тако вик чес прика
твога мира не прикрати!
тако т' дано припивати
с твојом драгом тач до вика! 40
Ти за милос к њој полети,
тер обичај тву слидећи,
јасним гласом жуберећи,
хтиј јој ријечи ове ријети:
„Један кога замамише 45
твоје дике, мира не има,
никад не да сна очима,
вазда плаче и уздише.
Бдећ у тузи ноћи траје,
у жалости дни проводи, 50
далек људске дружбе ходи,
своје боли нарицаје.
I у сваку рич ку рече,
свеђ отајни увјет њеки
споменује, ки злореки 55
смете хинац и порече.
Јур за јадне стриле своје
смрт похита да га рани,
а он сили тој се брани,
називајућ име твоје. 60
Зач имена сладос твога
толику му крипос дава,
да се моћи одрвава
тач пораза усионога.
Ље га живот веће мрзи 65
гди не може трпјет труда,
и пустиће, да смрт худа
подере му дух из прси.
Није дости да погине
у најљепшу своју младос; 70
покажи му лицем радос
и оџдени смртне тмине.
У љубави све сад гори,
разблудно је примаљетје,
свуд је радос, ниче цвијетје 75
и топи се сниг на гори.
I ти реци, да врућими
он уздаси лед растопи,
ки ти срце све приклопи,
тер љувени пламен прими. 80
А не буди тач немила,
на њега се већ не гњивај,
од младости дни уживај,
који бјеже како стрила".
Тер кад све тој договориш, 85
милос питај, славју мили,
јер ме оте смртној сили
ако милос ку издвориш.
Јаох, што мислим? што ли чиним?
заман помоћ свуд вапијем, 90
по пржини морској сијем,
вјетар оптећ мрижом сциним.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 243-244.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
