Слатко се весели живот мој, суначце,
слидећи што жели ме с твојим срдачце;
јер да стећ могу све што годи зареку,
све дни бих личце тве зарицал да стеку,
за којим свис дахти и памет [с] животом, 5
уресом гди цафти и рајском љепотом.
Моја се зват младос може сад на неби,
ка ништа за радос не зна сад о себи
већ само јер не мни да бих се ја кајал,
ако бих све ме дни овако истрајал, 10
на крилу од твоје приславне љепости,
за коју стрт своје не штеђу крјепости.
Да мени реку сад: "Справи се тер ходи,
устани тер запад с истоком господи!"
ончас бих ја рекал: "Вам све теј радости, 15
мени сам ја стекал весел'ја задости."
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
