Слатка душо мом животу,
ах, драго ти травиш мене
кроз замјерну тву љепоту
и разблуде теј љувене.
Мило ти ми је боловати
угодноме мôм нездрави
и свакому припијевати
тко ме свеза и затрави.
Ви сте, ви сте замрсили
моју младос, свијетли прами,
и у робство поставили
златнијех жица веригами.
Ви сте кривци, кривци ви сте
ме слободе изгубљене
ер ви сами уловисте
златном мрежом тврдо мене.
Ви, даждећи тихо и благо
врх сњежана бијела врата,
утописте мене драго
ситном росом суха злата.
Ви сте круна, златне коси,
без процјене славна дости,
ком се дичи и поноси
чесарица од љепости.
О разблудни свијетли власи,
моји горући прами лијепи,
о сунчани зраци дрази,
с којијех душа мâ ослијепи!
О дубраво, не зелена
негли од злата источнога,
слатка плато мâ љубљена,
драги одкупу срца мога!
Право 'е, право вјеровати
да овијем златом стријеле своје
вазда љубав помно злати
када рања срце моје.
Од овога свијетла прама
сплетена му јес тетива,
од овога снује сама
застор кијем се засљепљива.
Од овога власа златна,
од њега су изаткане
меке узе, танка платна
којијем лијечи моје ране.
Мâ пјесанце, не наприједа,
устави се, пјесни мила,
ево и ти са мном, гледа',
у прам си се замрсила.
Оба ћемо робовати
усред веза златнијех жица
и сужњи се срећни звати,
ја роб, а ти робињица.
