Скуп/Трећи чин
| ←Други чин | Скуп Писац: Марин Држић Трећи чин |
Четврти чин→ |
Први призор[уреди]
ДОБРЕ: Језус, у име Оца и Сина! Ух, заборавих спјет молитвицу од Духа светога, да Бог надахне Скупа да мому брацу Златому Куму не би одговорио, кад му узговори за кћер, с повоље. Мој брат пара да не има толике воље женит се; а Скуп, какав је лаком и њеки човјек себеткан, ако му одговори не како бих ја ктјела, страх ме је да се ништа не учини. У руке твоје све, Господине! Ма кога видим одовуда? Џиво је! - Џиво, добро т' јутро!
ЏИВО: I теби добро јутро и добар дан. Добре, јеси ли што чула?
ДОБРЕ: Једа бî Скуп контент?
ЏИВО: Од Скупа се ће све моћ имат.
ДОБРЕ: Је ли ствар учињена?
ЏИВО: Учињена је кад је дјевојка и он контент.
ДОБРЕ: Дјевојка је контента? Хвала Богу, толико боље када је и дјевојка контента; ер кадгоди ове лудјачице у лудости зађу говорећи: "Стар је, нећу стара!" Ма виђу, та је разумна.
ЏИВО: Да си се не разумијемо, Добре!
ДОБРЕ: Разумијем све ја: то је учињено.
ЏИВО: Твој син Камило није стар. Камило се је вјерио, хоћ' ли то ријет?
ДОБРЕ: Брижна, расута, гдје? Како вјерио, сјетан?!
ЏИВО: Вјерио за Скупову кћер.
ДОБРЕ: Да то се није мој брат Злати Кум за њу вјерио?!
ЏИВО: Од тога не знам ништа! Камило знам ер се је вјерио.
ДОБРЕ: Расута! Вјерио! Она дјететина, још му уста млијеком воњају! За њега су жене! Неће ми у кућу! Како се је без мене вијерао, тако без мене и борави.
ЏИВО: Зашто, Добре? Имаш онога једнога сина, а имаш свега милос Божију. Које ће зло бит да т' невјестица у кућу дође, од које ћеш забаву имат и одмјену у све кућне после?
ДОБРЕ: Одмјену у кућне послу?! Немој ми, Џиво, сповиједат што су садање невјесте! Од садањијех невјеста није нег спат до подне; а кад се устане, двије дјевојке ниједној нијесу доста да их сапињу и облаче. А кад се обуку, једва до обједа мрдајући око главе њеке чичке од коса завијајући и при зрцалу - ух, туга ме је говорит! - черсе, зле чести, а пак се у цркву дође, а мисе се све свршиле.
ЏИВО: Добре, не моремо ми свијет начинит. То у почетак буде, а пак и оне, бријеме их научи, о кући узраде.
ДОБРЕ: Раде - руке у тиквици држећи; с фуњестре на фуњестру свилице клубачац навију, помрдају у честјелицу златну, игленицу од сребра затворе и отворе, а дјевојке се зову, а посли су: цвијетје се купује; у думана, у Чичилија, у Јустина по русате се водице посила.
ЏИВО: Младос је така!
ДОБРЕ: I ми смо младе и гиздаве биле, али смо у огњиште улазиле, а нијесмо толика чуда чиниле. Небого; ми о Аве-Марији устајахомо, а мој покојник - покој му души! - рекао би ми: "Добре, ти се ћеш иштетит, доцна лежеш, а одвеће с утра устанеш, немо'!" А ја, докле би он устао, два вретена бих напрела, објед бих наредила, сто посала бих учинила.
ЏИВО: I то је одвећ било, Добре. Не дају их оци за годишнице с толицијем прћијами мужевом, ма да су госпође и да заповиједају. Ја мојој не дам да толико с јутра устаје; драго ми се је у одру с њом овако поразговорит ујутро. Кому је жена драга, и све му је драго што чини. А једа нам су робиње? Годишнице за огњиште, преслице за кудјељу, а владика да заповиједа у кући!
ДОБРЕ: Заповиједају лудијем, жî ми т', и за браду их потезају, - тот њим! А твоја разблудница пођ' да ти гаће окрпи, - јес, нада' се!
ЏИВО: Шавци су за то.
ДОБРЕ: Шавци за да до женскијех бјечава и кроје и шију и крпе. Јес, ми смо тако чиниле.
ЏИВО: Ви сте у оно бријеме биле кад се је у бортијех ходило; а ове су у ово кад се и свила дере, и добро се дере, ер јес од шта.
Други призор[уреди]
ГРУБА: Брижна, сјетна! Тужан се Камило смурао, мурао се и мре. Ма ово му господара.
ЏИВО: Сјетна, тко мре?
ГРУБА: Господару, послала ме је госпођа, ходи најбрже лијечника да доведеш. Камило Добрин мре. Ма ово госпе. - Госпе, ходи дома најбрже. Кáмо ти зло стоји.
ДОБРЕ: Сјетна, брижна! Што је? Што је то?
ГРУБА: Како је чуо да се Злати Кум, дундо му, вијера за Андријану, Скупову кћер, за коју веле да се је он вјерио, тако, госпо, зло тер зло, - пао је, мре.
ЏИВО: Груба, али си то чула, али си видјела?
ДОБРЕ: Сјетна, мре, расута!
ГРУБА: I чула и видјела овизијем очима ер су туге велике.
ЏИВО: Туге велике! Јеси ли видјела да је немоћан?
ГРУБА: Видјела овако, ах, гдје зијеха!
ЏИВО: Добре, то се је Злати Кум ктио за Скупову кћер вјерит?
ДОБРЕ: Брижна, не имам ти кад одговарат.
ЏИВО: За њега је жена како и за мога оца.
ГРУБА: Господару, рекла је госпа да доведеш лијечника.
ДОБРЕ: Џиво, пођи ве га доведи.
ЏИВО: Сад га ћу довести.
ДОБРЕ: Сјетна, сјетна, туге одсвуда! Ход' ти, Груба, са мном.
ГРУБА: Госпо, све уздише за Андријаном и говори: "Јао!"
ДОБРЕ: Ходи, сјетна га ти јаукала! Не задавај ми туге.
ГРУБА: Ах, овако зијеха!
ДОБРЕ: Брижна, брижна!
ГРУБА: Блажена га Госпа помогла!
Трећи призор[уреди]
ПАСИМАХА: Тара тара тан! Ништо нам не мањка нег тамбур да је ежерчит прави. Трунфанца! Ово је војска у коју свак добровољно на соду иде. Овој се војсци каштјели сви придају, од оваке је војске капетан блажен ер вазда викторију има, с кључи свак трчи, - блажени тко нас може примит. - Дријемало, махни бандијером да се ова фортеца прида.
ДРИЈЕМАЛО: Чеса? Да с' и Шпања, Франца добуде! Тара тара тан! Фора капетан тко је овди, фора, ако је добре жене муж. Све је то заспало од нашега страха; примисмо врата, у добар час ја први уљезох.
ПАСИМАХА: Дријемало, реци гори: "Капетан иде, поклоните се!" Да даду кључе од муницијони - од дрва, од уља, а кухињу хоћемо за нас.
Четврти призор[уреди]
ВАРИВА: Тко је ово? Тко сте ви? Што ћете ви?
ПАСИМАХА: Варе, слатко име, идемо к теби да заједно ово њешто пратешце поблагујемо. Све ти честито, велика си жена, сва ћеш бит у притилу, пловат ћеш у масти.
ВАРИВА: Брижни, тко вас је послао?
ПАСИМАХА: Послао нас је они тко је ваш - Злати Кум, мој господар а ваш зет.
ВАРИВА: Мени господар није ништа рекао, ма вас ја нећу изагнат. Узидите гори. А богме ми је и рекао да не дам никому уљести у кућу.
ПАСИМАХА: Није бо знао, по браду Божију, која ће господа данас к њему доћ. Унутра, унутра, валентомени!
Пети призор[уреди]
МУНУО: Добро ствар иде досле! Камило, мој господар, учинио се је не немоћан, ма мртав. Мати му је дошла, скубе се над њим, лијечници се купе. А ако га хоће оздравити, ласно могу, - Андријана је лијек његов. Ма, брате, они капуни и она пратеж и Пасимаха, Златога Кума дјетић, зло ми срце чини. Камило, зло ствари иду за тебе! Овди се пир приправља, а ми се вјетром пасемо! Ни знам сада што ћу: вратит се к њему и сповидјет му што сам видио, не пара ми, докле штогоди боље не видим. Ма тко је ово одовуд? Скуп је! Скрит ћу се овди с стране да видим и да чујем штогоди.
Шести призор[уреди]
СКУП (сам): Тко има удават кћер, има фебру квотидијану уза се, која га не чини спат ни мироват ноћ ни дан; тко пака вјери кћер и удава ју има пез на себи, гора му је на плећу под којом се придира. Ја пођох на комарду да справим, да купим, да часно довечер дочекам дзета; оно драго а оно драже, онога није а оно се хоће; а тко се хоће почтит, тријеба је треснут тобоцем! Богме се ја нећу придријет, и ако хоћу покрит тезоро, трјеба да се чиним убог; инако, ако је тко што чуо да је у мене тезоро, сцијенит ће за черто да га имам. Ништа најбоље није, - убоштво је! Ах, Боже, како ми кућа стоји? Хоћ' утећ зле срјеће, чин' да т' око не спи. Ма што су она врата у мене отворена? Што је она трјеска? Ајме!
Седми призор[уреди]
ПАСИМАХА: Чујеш ли, Дријемало, заспао си гори! Мунчјелу из огњишта, мунчјелу!
СКУП: Ајме, мунчјелу, тезоро! Лупежи! Је ли тко? Помага'!
ДРИЈЕМАЛО: Мунчјелу ти носим.
СКУП: Носиш! Ах, традитури, асасини, лупежи, ах!
МУНУО: Мисерере, амен! Мунуо сам, qуи абитат и све што зле чести изгони. Ова се чељад избоде и изакла! Што хоће, Боже, ријет ова трјеска? Али си је у штету али у корис мога господара Камила? Тко је ово? Пасимаха је! Скрит ћу се, да ме не види.
ПАСИМАХА: Ава, по свеца Трипуна, угоненух ја на шалу ер имамо каштио конбатит.
СКУП: Надвор ми, лупежи!
ДРИЈЕМАЛО: Украли ти смо дјевојци лонац.
СКУП: Још се ту вртите? Ух!
ДРИЈЕМАЛО: Велика се врага вртимо, ер смо к теби дошли.
ПАСИМАХА: Пер сан Трифон да Цаттаро, човјече, старче, велик те је враг данас к нам донио! Нијеси крст на себи јутрос учинио, тер иштеш врага, тер не малога!
СКУП: С ножи сте дошли, асасини! Је ли тко? Хоће ме заклат!
ДРИЈЕМАЛО: Брижно ти твоје клање! Ото се из тебе љуска од јаја не би крви источила.
ПАСИМАХА: Ста бене, добар си човјек и поштен си на стану! Ту си галантарију, галантариолу мому господару учинио! - Дријемало, пођ'мо! Разбијена смо војска, витоваљу изгубисмо, непријатељи имаше викторију.
ДРИЈЕМАЛО: Вива Шпања! Да је здрава наша глава!
ПАСИМАХА: А је ли ти здрава? Ер, по браду Божију, мене дохити.
ДРИЈЕМАЛО: Они није сам човјек, - Језус с нами!
Осми призор[уреди]
МУНУО: Добри су гласи досле за нас! Овди се пир за вечерас разврже, ако се не варам. Ма ово из куће Скупа; њешто мрмори у себи, не могу чут што говори: скрит ћу се овамо да ме не види.
Девети призор[уреди]
СКУП (сам): Добро прође ствар, кад им не реушка. Час један да доцкније дођах, ствар бијеше учињена: тезоро се моје стањаше у Златога Кума. Чува' вас твој живот, а један час не учува', колико да нијеси нигда чувао, - понат свак гледа'! Богме ја учувах и уза ме је што чувах. Који је начин Злати Кум нашао да ми ово тезоро прождре! Сцијењаше се за ово тезоро оженит, а врага ће изјести! Кћи му моја без прћије кад му драго; а за тезоро ће простит: уза ме је, са мном је, моја час и моје добро! Сад сам миран.
Десети призор[уреди]
ЗЛАТИ КУМ: Кад тко свјетом што учини, ако се и привари, не има прикорен бит. Ја, како се дијелих од Скупа, разговорих се с пријатељи: ктјех чут што они ћуте сврх ове парентијере моје. Похвалише, рекоше: кад би друзи тако чинили, Божији би се закон тјерао и закон од нарави. Хоће богат убога да помага, а дјевојке убоге да богати узимају; то људска корис проси, и дјевојкам убозијем да је прћија доброта, која доброта у дјевојци веће ваља нег велика прћија. На ови би начин Град боље стао: богати би убоге почтапљали; тако би се Град и уздржао и мантењао у добру битју у вјечна брјемена, а не убоштво, како гриња, консумавало грађане и Град. Да богацтво од богатијех, кијех није веле, не море учинит да грађани и Град не иде свакчас на горе и на руину, убози би се консолали добротом од богатијех, а име од доброте богату веће ваља, ако разумије, нег богацтво. Ма је лакомос свијет заслијепила: кроз динар свак гледа, на динар свак позире; што хоће разлог и што је боље за човјека, од тога је свак слијеп.
СКУП: (Вераменте добро говори, свето говори; сад познам ер ови не иште моје тезоро, - добар је човјек.)
ЗЛАТИ КУМ: Богати сцијене, окористоват се ће кад узму жену с великом прћијом, а не мисле што пак провају, ер жена од велике прћије хоће и велике спендзе. I ако јој муж не да те спендзе толике чинит, има пакао с утра и вечер уза се, који га марторижа не пристајући му говорећи: "Не даш ми што ми је од потрјебе; а нијесам ли донијела да могу имат моју потрјебу? А што мислиш да ти ће то моћ бит? Донијела сам већ нег ти ваљаш", и тацизијех ријечи.
СКУП: (Оној ми је славиц, који тјезијем лакомцом жубери с јутра и вечер! Вриједно говори, разумно говори. Сад сам ја сикур да ови човјек о мому тезору не мисли.)
ЗЛАТИ КУМ: А кад богат узме дјевојку убога оца а добра, и добре матере, гдје је импосибило да и кћи њих није добра, не има тога пакла, ма има дрúгу ка му је облегана, која није узрасла у охоласти, нег у омиљенству, која му је послушна, која познава добро које има да га од њега има; није луда да жели од разблуде и што јо' није од потрјебе, уздавши се у прћију коју је донијела, ма је разумна, дискрето пита у господара свога потрјебу своју, који, за ње дискрецијон, веће јој дава нег пита.
СКУП: (Вераменте је добро рекао. Не бих га се наслушао, толико лијепо говори. I густао сам његово говорење ер не мисли на тезоро - уза ме је и са мном је, тер сам миран. Поћ ћу се јавит кад је веће умакао.) - Злати Куме, не могах се наслушати твога разумна и лијепа говорења.
ЗЛАТИ КУМ: А једа ме си чуо?
СКУП: Све те сам чуо. Лијепо си проговорио, најлише сврх онога како би имали богати подштапљеват њих богацтвом убоштво од убозијех и не гледат прћија нег доброту од кућа. Ма гди је лакомос од динара - што је гријех -, ту није добра ни весеља.
ЗЛАТИ КУМ: (Ови доброту и вјерту у друзијех жели и хвали, а за себе ју неће, нег у лакомости хоће зло живјет и зло умријет. Лакомости, узрок си од свијех зала!)
СКУП: Што рече најпрво, не чух те, тој те посљедње чух. Истином лакомос је зло сјеме које веле зао плод дава, и куга је од свијета. Ма разметан човјек веле је горе, ер лакомос уздржи, а размет расипље.
ЗЛАТИ КУМ: I једно је и друго зло! Зато ти немој одвеће бит у овој вјери од кћере твоје насе устегнут. Није разлог да ништа не учиниш, ни ћу велике ствари од тебе.
СКУП: (Ови је узазнао пер церто од овога тезора: Варива му је штогоди наблела! Имат ће пацијенцију.)
ЗЛАТИ КУМ: Што рече: Пацијенција?
СКУП: Што се не море, од тога је тријеба имат пацијенцију. А послао ми си њеке ускоке у кућу, - војску кухача, мњах да ме ће заклат! Моја кућа није за те толике справе.
ЗЛАТИ КУМ: Оршу, нећемо велике ствари чинит: конвит у други дан, а вечерас да смо свакако заједно. Послат ћу једно притило козле, имам екчелента вина, хоћу да се ми старци конфортамо.
СКУП: Ти си млад при мени, а ја вино одњекле не пијем.
ЗЛАТИ КУМ: Вино не пијеш? Справи гроб кад ти драго! Узми старцу вино, уља' га кад ти драго. Кус и огњиц старце уздржи.
СКУП: Богат како хоће, убог како може. Пошљи то козле, довечер да смо заједно.
ЗЛАТИ КУМ: Намору ћу довечер ја и попа довести. Што имам учинит заутра, учинит ћу вечерас. Моја годишта нијесу за под вјером стат; вечерас ја хоћу све свршит.
СКУП: Доведи у твоју вољу, и води дјевојку дома у твоју вољу, - веће је твоја.
ЗЛАТИ КУМ: Да збогом! Поћу мало до барбијера. Довечер ме чека'! Сад си најбогатији, ер све имаш што хоћеш.
СКУП: Ови човјек не море бит да није узазнао за моје тезоро. С вином ми је дошао! Ништа, воду пијем. А уза ме је, богме је уза ме тезоро, сад сам најбогатији, најбогатији! Мени мало ћеш аванцат с твојом војском од кухача. Вечерас поништо није за држат ово тезоро у кући; овди га ћу у ову цркву гдигоди за ноћас скрит, тот ћу ја миран бит.
Једанаести призор[уреди]
<поем> МУНУО (сам): Ах, Мунуо! Зли гласи, Камило! Андријану ти вечерас одведоше, ако се не ремедија брзо. Сада веће пиши миље! А њешто под пазух ношаше Скуп: "А уза ме носим тезоро, а са мном је тезоро!" Брате, што ће оно бит? Да не има које тезоро ови човјек тер га хоће у цркву вечерас скрит да му у кући не перикула у буни од пира? Брате, имам ли поћ к Камилу да му сповијем као ствар стоји? Ер ако брзо не ремедија, ако сад не ремедија, веће не би начина, Андријана оста Златога Кума жена. Ако ли пођем, колико ћу бича меритат гдје чујем старца о тезору вачелат, а гдје је сам уљезао у цркву сад под ноћ, а обзире се. Не море бит нег да хоће скрит штогоди ови старац у цркви. Није за оставит оваки посао! Тезоро, курвин сине, гдје бих ја вечерас обогатио! Богме ћу спијат што чини у цркви. Гроб њеки отвора, мунчјелу њеку унутра стави!
СКУП (сам): Ах, тко је ово? Лупежу! Није никога! Од греба тко се ће ставит? Тко ли ће гроб отворат? А сврх мунчјеле сам кости ставио. Ох, сикур сам вечерас. Поћу приклонит цркву, у дијака ћу узет за вечерас кључ од цркве, да у мене стоји. Намору га ћу поћ сад узет.
МУНУО (сам): Овди није губит брјемена; тријеба је да видим што је у греб ставио.