Скуп/Пети чин
| ←Четврти чин | Скуп Писац: Марин Држић Пети чин |
Први призор[уреди]
КАМИЛО: Ајме, која је ово мука ку ћутим у мени! Ово су болести од смрти: ја мрем, ја не ваља ни да живем! А могу ли живјет без живота мога? Без Андријане ја не могу живјет. А јесам ли и сад жив? Без ње ја нијесам жив, - мртав и у паклу сам, у живом огњу горим. Ајме, Андријана дундова има бит! Тој ће бит, тој неће бит; то нећу да је, да знам живот изгубит. Моја је, мени је обећала, не море веће његова бит. Ах, је ли тко? Мунуо крудели, није те! Овако ме оставит! Увезао ме је да се чиним немоћан: "Нека је мени, ја ћу". Он ће! Овако му интравењава тко се дава владат дјетићинам. Ах, Вариву да могу дозват! Није никога! Абандонан сам од свакога, не виђу никога, ја сам у паклу, тучем се како осуђена душа, - овако моја худа срјећа хоће! - Кога видим одовуд? Скуп је. Хоћу ли к њему поћ? Богме к њему! Овди је тријеба лагат и учинит велико срце. - Добар дан, господару!
СКУП: Ах! Тко је? Једа што знаш, Камило?
КАМИЛО: Знам, ма сам ја твој први. Што Бог хоће, онако има бит, и крив ти сам и могу се исправит.
СКУП: Да то си ти био први? Камило, туђа ствар! У туђе тко тиче, ти знаш што га чека. Не имаше то мени учинити.
КАМИЛО: Тко се не би приварио у онаку ствар?
СКУП: Ах, тако смести и мене и моју кућу!
КАМИЛО: Младос је у онаке ствари не лакома ма лупеж, ма харамија. За онаке би се ствари човјек дао исјећ.
СКУП: Зло чињење не има нигда скуше! У онаке ствари не има се ријет: "Млад сам". Оно је сакрилеџијо, оно је отар Божији, црква, ах!
КАМИЛО: Ствар драга заслијепи човјека, а младу човјеку не море дража ствар бит од онаке.
СКУП: Мени је стару дража, ер је моја ствар моја, разлог је да је моја.
КАМИЛО: Што Бог и срјећа човјеку дарује, не би ваљало да му људи узимљу.
СКУП: Што ти силом узмеш, ваљало би да је твоје?! Тî разлог није разлог! Што је моје, разлог је да је моје, и моје да ја даривам, а не да ми га друзи силом узимљу.
КАМИЛО: Ствар је ова узета, и не може се учинит да није узета.
СКУП: I ја видим да је узета, али је зло узета.
КАМИЛО: Добро ће бит узета, ако ти устједбудеш?
СКУП: Што би ктио, Камило, да речем на дјетинску: "Узми, буди ти!"? Пара ти ово ствар мала? Знаш ер се за ово људи кољу?
КАМИЛО: Знам ер се је за оваку ствар у старо бријеме и Троја узела. Париш не уграби ли Елену?
СКУП: Коју Елену? Који Париш? Тезоро ми врати без велика скандала и нећу ријечî.
КАМИЛО: Што сам ја узео, не могу ти вратит, и што сам узео, нијесам силом узео, - Андријана твоја кћи била је контента од тога.
СКУП: Андријана моја кћи с тобом је била да ти моје узмеш? Ајме, сада зло, - у кћери се узда'!
КАМИЛО: Младости се је дано приварит; а ја сам њој дао вјеру, а она мени.
СКУП: Вјеру сте дали један другому за асасинат моју чâс и све моје добро на свијету! Ајме, што чујем?! То ти је плата од вјереника кога јој бијах нашао, богатијега човјека од града.
КАМИЛО: Није све у богацтву! Ни ја твој нећу бит зао дзет.
СКУП: Ти си зао, а она није добра. Моје ми тезоро врати!
КАМИЛО: Овакве се ствари не могу вратит.
СКУП: Нећ' вратит тезоро моје, лупежу?
КАМИЛО: Од онаке ствари лупеж бит не срамујем се и не кајем се, и опет бих лупеж био.
СКУП: Ја ћу на правду!
КАМИЛО: I ја ћу на правду. - Ови човјек, пара, не одговараше на мој препозит, тезоро мијентује и о враћању говори, а ја хоћу ријет да се је Андријана за мене вјерила и удала. Моја је веће жена, - дјевојком се веће не море вратит. I вјерит је за друзијех веће не море, ако је правде у овому граду. А он ље теше: "Моје ми врати!" Ах, несрјећан ти сам човјек! Дубитам ер сам горе учинио што сам ш њим говорио. Поћу издалека за њим да видим куд ће поћ.
Други призор[уреди]
МУНУО: Мунуо луди, што чиним тер не измичем со овизијем тезором? Срећа ми је дала да сам честит; а окрћујем, да ме истом когоди опази, да останем злочес. Је ли тко? Да ме тко не види? Њетко онамо гледа! Стаћу овди докле прође. Ах, Мунуо с тобом је што те може учинит властелина, - из сукна у свилу, од дјетића господар! Ах, Грубе? Гди је Грубе? Вражица она још је луда, не зна своје добро. Тко ово супроћ мени иде? Није га чекат. Камило, збогом! Што служих, служих. Уза ме је већи господар, - већи мањему под бок дава?
ПЈЕРИЋ: Мунуо, тако ли је право, тако се господари остављају? Бјежиш, рибаоде? Што је то под скутом?
МУНУО: А што је? Тко бјежи? Што ме ти питаш? На Камилов посао идем.
ПЈЕРИЋ: Лажеш! Тако се бјежећи не иде на Камилов посао. Што је под скутом? Ах, лупежу, украо си њешто!
МУНУО: Истом ћеш учинит да се скупи свијет! Камилова је ствар, ма ти је нећу указат.
ПЈЕРИЋ: Ако ми не укажеш, сад ћу викнут содате да те вуку у тамницу.
МУНУО: Лијепу чâс чиниш Камилу дјетића му лупежом зват.
ПЈЕРИЋ: Да што нећ' указат што је под скутом?
МУНУО: Камилова је ствар, теби је нећу указат.
ПЈЕРИЋ: Да ход'мо Камилу.
МУНУО: Не даш ми господарев посао оправит.
ПЈЕРИЋ: Нећу те пустит, лупежу, хоћ' утећ.
МУНУО: Баста, лупеж сам теби.
ПЈЕРИЋ: Да ход'мо заједно у Камила.
МУНУО: Тер што ме држиш?
ПЈЕРИЋ: Нећу те пустит.
МУНУО: Тако ли је? Пођ'мо у Камила! Тер што ме не пустиш?
ПЈЕРИЋ: Овако те ћу држат! Пођ'мо у Камила.
Трећи призор[уреди]
СКУП: Кћи, ах, моја кћи! Ја ћу кћери сад указат што се је договарат с рибаоди и мени тезоро украсти и мени толику срамоту учинит.
КАМИЛО: Господару, у ерору си. Кћи ти тезоро ни ја нијесмо ниједно узели. I немо' нам те гарбуље наметат.
СКУП: Порицаш се сада, у бах удараш да ми ти нијеси моје тезоро узео, - неће ти та ваљат!
КАМИЛО: Ја велим ер је твоја кћи, младица костумана и добра, мени вјеру дала, и ја ју сам секрето вјенчао; моја је жена.
СКУП: Ајме, други ашашинамент, друга руина моја! Једна без друге не море доћ, - зло сврх зла! Теби иде од руке моју кћер без моје личенције вијерат и узимат, ма ти лажеш да то мож' учинит. Ја сам вјерио кћер, ја имам дзета, а ти ми врати моје тезоро без твоје велике срамоте.
КАМИЛО: Које тезоро? Што су ти турски гарбуљи? У мене ниједнога твога тезора није, а твоја кћи моја је жена или хоћ' или нећ', и прћију ти не просим.
СКУП: За тезоро се ти хоћ' моје вијерат, врага ћеш изјести! То ти неће бит. Ја имам кћери дзета. Ово Златога Кума, ово ми дзета! Ти си мој дзет? Ово је мој дзет! Што су ови ашашинаменти?
ЗЛАТИ КУМ: Скупе, знаш кâ је? А ставља' се у колору колико ти драго, - ја се нећу вијерат. Кћером провеџава' као ти драго; ни ћу ни сам твој дзет.
КАМИЛО: (Ах, Боже, сним ли ја ово, али дундо назбиљ говори?)
СКУП: Ајме, нут људи! На ко'е се сам људи намјерио?! Даке се ти одрицаш парентијере ку смо учинили?
ЗЛАТИ КУМ: Учинили нијесмо ништа, ни ћу да је учињено.
СКУП: Договорили се су сви ови зли људи да у њих моје тезоро остане!
КАМИЛО: Потворио ме је да му сам ја њеки тезоро узео.
ЗЛАТИ КУМ: Ови човјек није у свој памети, не чуди се.
СКУП: Махнит сам, ајме, паче махнит, који с вами имах што чинит!
ЗЛАТИ КУМ: Откуд је у тебе тезоро? Имаш тезоро од ушî! Сиромаше, пођ' дома, тер утопли главу; од тога највећу потрјебу имаш.
СКУП: Ајме, асашинан сам! А веће ме махнита чине. Богме, асашинаше моје ми тезоро. Рибаоде један, нећу те пустит, да' ми моје.
КАМИЛО: Дундо, видиш ли што ме је нашло?
ЗЛАТИ КУМ: Скупе, што су те ствари? У што се уздаш?
СКУП: У што се ви уздате да грабите туђе? Моје нећу пустит!
КАМИЛО: Твој ћу бит, ако ти хоћеш; ма немо' тако!
ЗЛАТИ КУМ: Скупе, ти иштеш скандао.
СКУП: Иштем моје, нећу пуштат моје!
Четврти призор[уреди]
ЏИВО: Ох, што је то? Која је ствар то? Не ваља тако!
КАМИЛО: Вели да му сам ја њеко тезоро узео.
ЏИВО: Ах, Скупе, он жели твој зет бит, а ти га траташ тако!
СКУП: Који зет? Нећу зета! Да ми моје врате!
ЏИВО: Која је деференција међу вами?
ЗЛАТИ КУМ: Ото се је помамио, ваљало би га свезат.
СКУП: Ајме, за питат моје помамио се сам! Асасини! Је ли тко? Моје ми да'те!
ПЈЕРИЋ: Што је ова трјеска? Ово Камила! Што оно Скуп држи Камила?
МУНУО: Овди оволико ствар је доведена гди има доћ.
ЏИВО: Што ће бит, Мунуо? Једа је што?
МУНУО: Господару Џиво, двије ријечи! - Што ме ти држиш?
ПЈЕРИЋ: Нећу те пустит.
МУНУО: А ти ме држи, и ти мож' чут. Господо, утажите се, ер вам ћу глас добар дат. Господару Џиво, Камило је махнит за Скуповом кћери и вјерио се је за њу.
ЏИВО: Знам. Је ли што друго?
МУНУО: Скуп је хоће Златому Куму дат.
ЏИВО: Злати је Кум неће. Је ли што друго?...