Скуп/Четврти чин
| ←Трећи чин | Скуп Писац: Марин Држић Четврти чин |
Пети чин→ |
Први призор[уреди]
МУНУО: Ајме, види ли ме тко? Није никога! Је ли истина ово, али ми очи лажу? Сним ли ја ово, али сам јави нашао тезоро? Мунуо, ти си мунуо, бјежи да се вјешала тобом не муну! Није ме нитко видио!
Други призор[уреди]
ПЈЕРИЋ: Дундо, бон ди!
НИКО: Пјерићу, ти ли си? Што је ново?
ПЈЕРИЋ: Дундо, сад је бријеме да учиниш једну велику оперу.
НИКО: Коју ћу оперу учинит? Једа си којој ноћас врата разбио, како је ваша ужанца? Сву ноћ се скитате, дезвијана младости; мало на скулу ходите, мало умијете, граду срамоту чините, а себи сте смрт. Ињорант човјек ни себи живе ни свому граду. Ну што је?
ПЈЕРИЋ: (Ава, дошао сам на мештра!)
НИКО: Што ти је од потрјебе?
ПЈЕРИЋ: Дундо, потрјеба је велика, ако се може ријет.
НИКО: Боже, једа Бог дâ да буде потрјеба да иштеш да се мештру за тебе јавим, да на тебе веће настоји, да ти вечер лега. Ма јес, од те доби сад итко на скулу ходи! Срамота је у овом граду сад на скулу ходит, а није срамота не умјет ни легат ни писат.
ПЈЕРИЋ: (Ава, дошао сам на помоћ!) Дундо, ствар је од импортанције, а не знам смијем ли ти ријет.
НИКО: Да је ствар онеста, не би те срам било они час ју ријет; ма је кагоди ствар од импортанције од које ће мене срам бит. Знам ваше импортанције: псовке, грубе ријечи, сјећ се с пуњалићи, пуњалић ти виси на пасу, ма не либро. Јес' се прошетао за видјет аманцу? Јес' ку уштинуо годишницу мимогреде?
ПЈЕРИЋ: (Ја виђу, овди ћу мало аванцат. Штомудраго, - тријеба му је ријет!)
НИКО: Што мрњориш!? Нијесу ти драге ове ријечи? Ни нам ваша чињења. Срамујемо се вами! Гди су литере од овога града? Гдје су костуми? У плаштијех од перса, у гаћах од свиле, у рукавицах профуманијех! Не дењамо се свиту носит која се у Граду чини, нег иштемо исприко свијета комаде који нам ће персону уресит; а не настојимо да нам исприко свијета мештри доходе да нам памет уресе.
ПЈЕРИЋ: Дундо, све је добро што велиш, ма т' ово нећу тајат.
НИКО: Секрет ми ће ријет, - штогоди од својијех цанаца!
ПЈЕРИЋ: Камило, твој непут, мре!
НИКО: Камило се је разболио? Тот му по ноћи ходит.
ПЈЕРИЋ: Ти га мож' помоћ.
НИКО: Једа сам ја лијечник? Ма јесам, тер добар лијечник: медичинавам: не ход'те по ноћи; ширупивам: ход'те на скулу; реубарбаравам: изагните ињоранцију из вас да, кад на старос дођете, да нијесте као и њеци који ни себи ни републици не ваљају, који су од штете а нијесу од користи. Ињоранција је вазда од штете!
ПЈЕРИЋ: (Ови ме ће држат вас дан у ријечех, ако му не речем!) Дундо, Камило се је вјерио за Скупову кћер, а Скуп је вечерас вијера за Златога Кума.
НИКО: Камило се је вјерио?! То је што Камило мре! Паче с' добро рекао "мре", - мре у својој ињоранцији. Вјерио се је без личенције од старијех, а сад: "Дундо, помози га!" Ако се је вјерио, што му ћу ја помоћ? Једа би хтио који динар да скроји од раза, од велута, од демашкина?
ПЈЕРИЋ: Дундо, разболио се је, како је чуо да ју Златому Куму Скуп дава.
НИКО: Добро си рекао ер се је разболио. Немоћан је и био, када се је, дјететина, пошао вијерат, и сад је немоћан; од те ће немоћи и умријет. Ја нијесам лијечник од тјезијех немоћи; пођ' збогом, иштите друге помоћи; ја нијесам ту добар.
ПЈЕРИЋ: Ава, дунди! Узда' се у њих помоћ имати! Разуми њеки придикају, а од тријес годиш су - с Донатом, у сајунијех до пета - на скули данчице учили. Камило, овди твоје помоћи није, а Мунула није нигдје. Ја ћу учинит што могу, а што не могу, Камило, пацијенција.
Трећи призор[уреди]
СКУП: Дум Марин ме заговори: "А лемозине помањкаше, а девоцијони није веће у крстјанијех, а не дава се пјет", а све: "Да'!" а све: "Ту ћеш спенџат толико", а динар кад се мре, а динар кад се живе, а без динара не море се молитва ријет, а динар, све динар што динар. А добро бријеме имају, - кантајући хљеб добивају! а од мене ће мало аванцат. А ја богме уцкњех доћ затворит цркву! У овацизијех послијех ерори се не праштају: поћу огледат како ми тезоро стоји.
Четврти призор[уреди]
ЗЛАТИ КУМ: Ох, поћу дома видјет што је Пасимаха учинио: ма ово га.
ПАСИМАХА: Господару, не знам смијем ли ти ријет.
ЗЛАТИ КУМ: Што је, Пасимаха? Јес' понио пратеж у Скупа?
ПАСИМАХА: Понио и остала је, и срамотни се ми отуда одправили. Они враг стар и би нас и псова; и почтен он не био!
ЗЛАТИ КУМ: Море ли бит, Пасимаха?!
ПАСИМАХА: Да с' ти мени здрав, тако је! Дође како шијун из неба, уби, одагна, распрша! А ми ово животом утекосмо.
ЗЛАТИ КУМ: Тако ли је он, тако са мном? Добре ми је све крива. Тко се на женски свјет пригиба, и мене лудјака, од ове доби, о вјери мислит! Жао ми је ер сам ш њим говорио. Пасимаха, пођ' дома, чека' ме, реци да дома ниједну справу не чине, и реци да не поју; нећу ништа учинит!
Пети призор[уреди]
СКУП: Ајме, асашини у цркви, из цркве! Ухити, држи! Сакрилеџијо! Ах, на ти начин моје, моју ствар!
ЗЛАТИ КУМ: Скупе, ти нијеси у свој памети.
СКУП: Молим те, без скандала!
ЗЛАТИ КУМ: Што ме молиш? Што ћеш од мене?
СКУП: Ајме, руинан сам човјек! Ухити, држи! Смијеју се!
ЗЛАТИ КУМ: Ови се је човјек помамио! Кад му драго, баста. Добро ер нијесам дјевојци токао руку, - није ништа учињено. Нећу веће жене, нећу се женит! Поћу орденат дома да се ниједна справа не чини.
Шести призор[уреди]
МУНУО: Мунуо честити! Сад сам ја честит! Одспремих блаженство моје, у салво га ставих. Сад сам ја богат како и цар, имам тезоро! Што ћу ја сада? Куди ћу ја сада? А ово ми Грубе. Ах, да хоће ова дјаволица са мном доћ! - Грубе брајо, богме без шале.
ГРУБА: Груб ти нос! Иди, Мунуо, госпар ти мре, а тебе није. Послао те је да се опет брзо вратиш, а ти ни се хајеш за њега нити "Бог помогао!"
МУНУО: Ах, Грубе, Бог ми је помогао! Хоћ' доћ са мном, да те у свилу обучем?
ГРУБА: Брижан, једа си што нашао? Да' то, Муно!
МУНУО: Грубе, богме без шале, хоћ' ли за мене поћ, ти честита!
ГРУБА: По чем ја могу с тобом честита бит? Већ ако с' кому што украо! Ти веће имаш уши нег мједи.
МУНУО: Грубе, богме имам! Обећа' ми истом; ако не узимам, не ходи за мене.
ГРУБА: Да дођем за тебе, брижан, чијем би ме хранио?
МУНУО: Како мала злаца у бумбачицу бих те хранио.
ГРУБА: Ава, ја мњах да би ме думанскијем приклами хранио. Ах, они макарули штоно думне чине!
МУНУО: Грубе, обећавам те приклами и макарули хранит. Контент сам, дођи за мене.
ГРУБА: Ех, а кад ми прикле и макарули омрзну, што ми ћеш пак дават?
МУНУО: Дават ти ћу...
ГРУБА: Хоћ' ми дат приганице али куљена потпригана и мавасије?
МУНУО: Хоћу, Грубе, свега ти ћу дават, и меда!
ГРУБА: Вухвенце то говориш, а пак би ме битвом хранио, - нећу за тебе! Жî н' т' ме су просили, жî н' т', и они, знаш, штоно сирење и све продава. А хоћ' и ти сирење продават?
МУНУО: Хоћу, Грубе, на ти вјеру.
ГРУБА: Иди, а пак ћеш говорит: "Не тичи у то!"
МУНУО: Нећу, на т' вјеру, моја лијепа Грубе!
ГРУБА: Да да' то сада штогоди.
МУНУО: Дат ти ћу свега послије.
ГРУБА: Да, и ја ћу твоја бит послије!
Рече Даша:
"Бит ћу ваша
ако узбуде
добра паша".
МУНУО: Грубе, моја лијепа, утече ли ми? - Имам дукате; овака ми дјевојка још мањка. Стриља ти је, а што ми се веће задражује, то ми веће срце ужиже. Ја, ако се умјех владат, бих величак човјек. Хоћу ли измакнут с златом да ме не ухите? Ма тко зна? Богме ћу промислит и видјет једа могу потегнут Грубу са мном.
Седми призор[уреди]
ВАРИВА: Сјетна Варива, не пошла! Туге одасвуд: Андријана се скубе и плаче, хоће низ фуњестру скочит како је чула да ју је отац вјерио за Златога Кума; а горе, чула је ер Камило за ту ствар хоће умријет. Разболио се је, лијечници се над њим купе, а она се хоће задавит! А они оставише кокоши и козлиће: одагна их они стар враг. А и драго нам би ер их одагна. Ма не знам, тужна, што се ће од ове пратежи учинит. А није никога, а невоља! Господине, ти нас помози! Поћу к Андријани, - небога ће дјевојка усичијат од толикога плача.
Осми призор[уреди]
ЏИВО: Мој Боже, чудан ти је анимао човјек, тко добро промишља, и разлике ти су нарави у њему, тко добро стави памет. Једни су, - нека остало оставим, - нарави тихе, с којом се може говорит, који разлог чују, који разлог примају и слиједе, који свјет разумију, који мени парају прави људи. Друзи су нарави тврде, од камена, којијем пара да су разумни, а ш њими се не може говорит. Тихи људи тизијем парају луди; госпоцтво у глави њеко носе с охоласти чијем хоће да је све на њих начин, а то је што се зове барбарија; што хоће и сцијене њих хтјење да је разум. Разлог у њих глави не има мјеста, охолас туј сједи и тврдоглавство. Ти су људи индискрети, без милосрђа, ти људи правду ријечми и охоласти бране, а они су неправи, кад су индискрети. А свак је неправ и индискрет тко другу не разумије и тко не мјери свијет и ета и кондицијони од људи мјером правом, мудром и од милосрђа. Млада не моремо ми учинит да није млад и да својом нарави не проводи, стар такођер да својијем корсом не иде. Ово дијете наше, Камило, обљубио је дјевојку и она њега. Мати му не има пацијенције да се сада вијера, старији остали његови такођер говоре: "Боље је да умре нег да то учини, - без прћије да се вијера" и таке ријечи. А ја вељу: свјет - ја ни ћу ни га умијем начинит; ја бих га контентао, ако би могло. Ако нађем Скупа, ја му ћу говорит, а Златога Кума ћу егзортат да се не прти у веће брјеме нег он може носит, да се не придре, ер се су и друзи придрли. I ријет му ћу ер је Скупова кћи Камилу дала вјеру, а он њој. А што је Бог склопио, људи не имају разврћ. Ма ово дунда Ника; поћу ш њим врх овога проговорит. - Бон ди, дундо Нико!
НИКО: I теби добар дан, Џиво!
ЏИВО: Камило нам се вјери; јес' ли чуо?
НИКО: Зли гласи и незвани доходе; чуо и не чуо; и чујем да не чујем, ако и чујем што није за чут.
ЏИВО: Што није за чут? Чују се и веће ствари нег су ове, мени пара. Грубше је чут да се је Злати Кум стар вјерио нег Камило млад.
НИКО: Грубо је чут: народит млад човјек ошпедао дјеце и, за хранит их, грабит, красти и ашашинават и дат зло' чести душу; а није грубо да се ожени властелин од брјемена, богат и који не има потрјебу врагу душу дават.
ЏИВО: То је разум свјетовни, а није разум Божији.
НИКО: Што је разум Божији?
ЏИВО: Разум је Божији: женит се за имат плод и за умножит русаг љуцки, и трудит и мучит за хранит род који Бог да, и не плакат. Или кћери или синови - Бог их дава, Бог се њими и брине. Тко се млад ожени, у старос има људи синове, на којијех се његова старос услања, и не има потрјебу од жене да га гуверна.
НИКО: Јес, на то се наслони, на синове се наслони, - нашао си штап, у садање бријеме, да се подштапиш, - да те не сцијене и да твоју старос погрђују и да се господе над тобом.
ЏИВО: Оци неразумни злијем гуверном, немирни с батâ, који палицом, не љубави од оца, алевају синове, учине да им су синови не синови ма непријатељи. I на то их правда Божија осуди ер синове ваља алеват како синове а не како робове.
НИКО: Вас је с тобом разлог! Пирујте с Камилом, кад је тако. Ужива'те то добро, а ја, кад дођу у мене на зајам, не имам лудијех динара. I збогом!
ЏИВО: Ни ја не хвалим лудос од дјеце, ма, кад је ствар учињена, не ваља га абандонат, ни довести га на десперацијон да га изгубимо.
НИКО: Ја га сам за мене изгубио.
ЏИВО: Ово је оно тврдоглавство што најпрво ријех!
Девети призор[уреди]
ЏИВО: Груба, куд идеш?
ГРУБА: Господару, послала ме је Добре да дођеш у Камила.
ЏИВО: Што чини Камило?
ГРУБА: Ах, овако све зијеха и плаче, и хоће устат; а мати му не да. Господару, смијем ли ти ријет?
ЏИВО: Смијеш. Што је? Говори.
ГРУБА: Оно Мунуо...
ЏИВО: Што Мунуо? Говори.
ГРУБА: Мунуо... богме ме је срам!
ЏИВО: Што је Мунуо? Реци.
ГРУБА: Ништа, није ништа.
ЏИВО: Ништа! Што је Мунуо? То "ништа" богме ћеш ријет!
ГРУБА: Језус, није ниједно зло.
ЏИВО: То што је говори.
ГРУБА: Оно говори: "Хоћ' за мене поћ?" а ја му сам рекла: "Иди!"
ЏИВО: Ах, ах, ах! Ти му си добро рекла, вазда му тако реци. Пођ' у Добре, рец', идем ја сад тамо.
ГРУБА: Господару, ако ми што веће Мунуо рече, што му ћу ријет?
ЏИВО: Рец' му: Иди!
ГРУБА: Хоћу.
ЏИВО: Ова се је вражица разиграла. Богме смијех!