Сијала Маре муртелу
у ону свету недиљу,
шта ју је риђе сијала,
то јон је гушће ницала.
Туда пролази млад морнар 5
и липу Мару упита:
„Пошто је, Маре, муртела?"
„„Свака је грана по дукат,
а ван морнарин и по два.""
„Донеси, Маре, на броде, 10
ма дат ћемо ти и по три!"
Донила Маре на броде,
присикли ћордон конопе,
бацили скалу у море.
А ка’ се Маре обрне, 15
девет је миља од краја,
туте пролети сив сокол.
Соколу Маре говори:
„О мој соколе питоми,
ти појди к мојон матери 20
и реци мојон матери,
да ону моју круницу,
нека постави на олтар,
а ону моју брницу
нека удили сиротан, 25
а ону другу вештаљу,
нека отисне низ Дунав,
нека је Дунав однесе
ка мене младу од мајке!"
