Сањин (превод Ђ. П. Ђорђевића) 1

Најважније доба у животу, у коме се под утицајем додира са људима и природом израђује карактер, провео је Владимир Сањин ван своје породице. Нико се није бринуо о њему, ничија рука није водила њега и душа тога човјека развила се слободно и на свој начин, као дрво у пољу.

Дуго година он није био у својој кући и када се вратио, мати му и сестра Лида једва су га познале: цртама лица, гласом и манирима мало се измијенио, али из његовог бића говорило је нешто ново, непознато, што се је дубоко у његовој унутрашњости развило и сазрело и освјетљавало му лице једним новим изразом.

Приспио је пред вече и тако спокојно ишао у собу, као да је пет минута раније изашао из ње. У његовој високој, плећатој фигури, с отворено плавом косом и спокојним изказом лица, које су само крајеви усана озаравали једним лаким осмијехом, није се могао запазити ни умор ни узбудјеност; шум и усклици, којима су га дочекале мајка и сестра Лида утишали су се као сами од себе.

Док је јео и пио чак сестра је сједила према њему и посматрала га не скидајући с њега ока. Она је била тако заљубљена у њ како то могу само младе, егзалтиране дјевојке бити заљубљене у брата, који је давно у туђини. Она је себи увијек престављала брата као човјека особитог, но с таквим особитостима какве је она помоћу књига сама била измислила. Она је хтјела у његовом животу да види једну трагичну борбу, дубоки бол и усамљеност једног великог несхваћеног духа.

– Зашто ме тако проматраш? – осмјехнув се упита је Сањин.

Тај испитујући осмијех, са продирућим у душу погледом спокојних очију, био је стални израз његовог лица.

I, чудновато, тај осмијех сам по себи лијеп и симпатичан, одмах се није допао Лиди. Он је изгледао егоистичан и нимало није говорио о боловима и поднешеној борби. Лида зашути, замисли се и спустивши очи стаде махинално да прелистава некакву књигу.

Кад се сврши вечера, мати ласкаво и њежно поглади Сањина по глави и рече:

– Па, испричај нам како си живио, шта си радио?

– Шта сам радио? – упита Сањин смјешкајући се; шта.... јео сам, пио, спавао сам, некипут сам радио, некипут ништа нисам радио...

С почетка је изгледало као да нерадо говори о себи, но кад је мати почела распитивати, он је, напротив, врло радо стао причати. Па ипак осјећало се, да је њему апсолутно све једно, какав утисак оставља његово причање. Био је питом и пажљив, али у његовом понашању није било оне интимне, топле рођачке близине, која издваја од цјелога свијета и, изгледало је, као да та благост и пажљивост полазе од њега просто онако као што се свјетлост једне свијеће потпуно подједнако разлива на све околне предмете.

Изашли су на терасу према башти и сјели на степенице. Лида се спустила на доње степенице, сама, и удубљивала се у оно, што је говорио брат. Нека несхватљива, хладна струја прожимала јој срце. Оштрим инстинктом младе дјевојке она је осјећала, да њен брат никако није оно, што је она у њему гледала, и почела се туђити и збуњивати пред њим као пред туђином.

Спуштало се вече и мека сјена падала је уокруг. Сањин запали цигару, а лак мирис духана сливао се с љетним дахом врта.

Сањин је причао, како га је живот бацао с једног краја у други, како је морао путовати из мјеста у мјесто, како је често и дуго гладовао, како је с пуно опасности по живот учествовао у политичкој борби, и како ју је најзад напустио, кад му је постала досадна.

Лида је пажљиво слушала и сједила непомично, лијепа и мало необична, као све лијепе дјевојке у прољетном сумраку.

Сваким часом њој је све јасније бивало, да је живот њенога брата, који је она са тако свечаним потезима оцртавала у ствари био веома једноставан и обичан. Некакав чудноват тон назирала је она, али какав, то није могла да сазна... Све је било једноставно, досадно, или како је то њој изгледало, чак и банално. Живио је гдје је стигао, радио је шта је стигао, што је случај са собом донио, час је радио, а час лутао без икаквог унапред стављеног циља, радо пио и познавао масу жену. Овакав живот није значио ону мрачну, пуну коби судбину, за каквом је жудила сањалачка женска душа Лидина. Једне основне идеје, која би прожимала сав његов живот, није било; никога он није мрзио, али ни за кога није страдао.

Падале су и такве ријечи, које су некако ружне изгледале Лиди. Тако, Сањин спомене узгред, да је једно вријеме тако осиромашио и био тако подеран, да је морао сам крпати одијело.

– Шта, зар ти умијеш да шијеш? – с увређеним чуђењем случајно се отрже Лиди; изгледало јој је то ружно и недостојно човјека.

– Прије нисам умио, а кад сам морао, научио сам, - са смијехом одговори Сањин, увиђајући, шта Лида осјећа.

Дјевојка лако слеже раменима, зашути и баци непомичан поглед у врт. Она се осјећала као да се тргла из сна о сунцу, а видјела суро, хладно небо.

I мати је осјећала нешто тешко. Њу је болно коснуло, што њен син не заузима у друштву оно мјесто које њему одговара. Она поче говорити, како је тако немогуће даље живјети, како је потребно, да ма на који начин отпочне један сталан живот. С почетка је говорила пажљиво, бојећи се да не увреди сина, али кад примјети, да је он са мало пажње слуша, намах се раздражи и стаде без завијања да говори са тупим огорчењем једне старице, као да ју је син намјерно дражио. Сањина пак све то нити је чудило нити је вређало, шта више изгледало је као да је не слуша. Он ју је посматрао једним истим њежним погледом и шутио. Само на питање: „Па како мислиш да живиш ти?“ – одговори он смијући се:

– Ма како!

I по његовом мирном, чврстом гласу и свијетлим непомичним очима осјећало се, да те двије, за њу потпуно празне ријечи, за њега имају један свестрани, одређени и дубоки смисао.

Марија Ивановна уздахну, поћута и растужено рече:

– Па, твоја је ствар... Ти више ниси дијете... Можете се мало прошетати по врту, врло је лијепо тамо...

– Заиста, Лида, хајдемо... Покажи ми врт, - рече Сањин сестри: - већ сам и заборавио како је тамо.

Лида се трже из својих мисли, уздахну и устаде.

Ишли су, једно поред друго, алејом у влажну, и већ тамну, зелену дубину.

Кућа Сањинових била је у најглавнијој улици варошкој, али варош је била мала, и врт је допирао до саме ријеке, на чијој су се другој обали простирала поља. Кућа је била стара, спахијска са замишљеним, опалим стубовима и широком терасом, а врт је био велики, зарастао и мрачан, као мрко-зелени облак, прилегао по земљи. С вечера је у врту било страшно, и тада је изгледало, као да тамо по густим шипразима и горе по прашљивом тавану старе куће тумара неки умирући, стари и снуждени дух.

На горњем спрату биле су простране, празне, потамњеле сале и гостинска соба; у врту је била прочишћена само једна узана алеја, украшена по гдје-гдје сувим гранчицама или згаженим жабама; цио садањи живот, скроман и тих, гнијездио се у једном куту. Тамо, поред саме куће, жутио се посути пијесак а по шареним лејама преливале су се веселе боје цвијећа; ту је био и један зелен дрвени стол, на коме се, кад је лијепо вријеме, вечеравало и пио чај. Сав тај малени кут топло је одисао једним простим, мирним животом, не стапајући се са суморном љепотом пространог запустјелог мјеста, остављеног природном рушењу и неизбјежном ишчезнућу.

Кад кућа ишчезе у зеленилу и око Лиде и Сањина осташе само мучаљива, непомична и замишљена, као жива бића, стара дрвета, Сањин чврсто обгрли Лиду и чудним гласом, који је звонио њежно, ал и кобно, рече: Да дивно ли си нарасла!... Љепотица!... Срећан ће бити онај човјек, коме прву своју љубав поклониш...

Једна топла струја пројури од његове мускулозне, као жељезо чврсто руке, кроз гипко и њежно тијело Лидино. Она се збуни, уздрхта и отрже се, као да је осјетила, да јој се нека невидљива животиња приближује. Дођоше већ до саме обале ријеке, гдје је све на влагу и воду ударало; оштроврхи рогоз замишљено се њихао и показивао другу обалу, са далеким потамњелим пољима, дубоким, топлим небом и блиједим свјетлуцањем првих звијезда. Сањин оде два три корака од Лиде, објема укама шчепа једну суху, дебелу грану, скрши је с праском и баци у воду. Мали таласни кругови подигоше се и разбјегоше на све стране, а рогоз на обали зашумори клањајући се, као да је поздрављао у Сањину старог познаника.