Пређи на садржај

Сањин (превод Ђ. П. Ђорђевића) 0

Извор: Викизворник

АУТОБИОГРАФИЈА ПИШЧЕВА[1]

Поштовани господине Вилларде! Ви ме молите, да Вас упознам са својим животом.

Признајем, Ваша ме молба доводи у извјесну забуну. Биографија у правом смислу ријечи је, као што видим, једна тешка и сложена ствар. За људе, који у довољној мјери имају самопрецјењивања, то је лако; свака ситница у њиховом животу изгледа им важан догађај. Ја немам ту особину хвалисања; зато Вас, прије него што одговорим Вашој молби, у напред молим за извињење. Мало ријечи, које Вам могу саопћити о себи, скучене су и сухе. Ограничићу се на уобичајену шаблону.

Рођен сам године 1878. у једној малој вароши јужне Русије. По пореклу и имену сам Татарин, али не прави, јер у мојим жилама тече руска француска, пољска и георгијска крв. У осталом, међу својим прецима имам једнога, с којим сам задовољан: то је познати вођа пољских устаника Косзинско, мој прадјед по матери. Отац ми је био довољно имућан посједник и официр; мајка ми је умрла од сушице, кад ми је било три године, и у наслеђе ми оставила туберкулозу. Озбиљно сам оболио тек прије двије године, али и раније ми туберкулоза није давала мира, испољавајући се у разним формама болести. Сада живим на Криму и лијечим се без нарочите наде на оздрављење.

Полазио сам једну покрајинску гимназију; али како сам од дјетињства сањао о сликарству, напустим је у шеснаестој години и упишем се у једну сликарску школу. Ту ми је врло рђаво ишло; морао сам становати по прљавим кутевима и гладовати, и, што је најглавније: недостајао ми је новац за оно што ми је најпотребније било - за боје и платно. Сликар да постанем, није ми било суђено; морао сам, да бих штогод зарадио, цртати карикатуре и писати мање чланке и хумористичне приче за разне часописе.

Године 1901. сасвим случајно сам написао своју прву причу Паша Туманов. На ову ме је тему навео један фактички случај и моја лична мржња према застарелој гимназији. Ви Немци, не можете да замислите, шта је то руска гимназија! Бескрајан низ ђачких самоубистава, која ни до данашњег дана не престају, доказ је о њеном одгојном значају за руску младеж. Паша Туманов је био примљен за штампу од једног највиђенијег руског часописа, али се није могао појавити, пошто је тадања цензура категорички забрањивала све написе, који су, не у ружичастим бојама, износили живот школских завода. Тако је било немогуће за приповијетку, да на вријеме угледа свијета, те се тек послије неколико година појави, и то у засебној књизи. То је у осталом, као што ћете видјети, судбина многих мојих ствари. Па ипак, ова приповијетка није остала без повољног утицаја на мене; она обрати пажњу те редакције на ме и потакне ме на даљи рад. Ја се одрекох својих снова, да постанем сликар, и сасвим се предадох литератури. То ми је било врло тешко; још и данас не могу слике да посматрам без унутрашњег узбуђења; ја волим боје више него ријечи.

За Пашом Тумановом дошле су још двије или три приповијетке, које су заинтересовале издавача једног малог часописа, неког Мирољубова. Од њега воде порекло моје везе с литерарним круговима. Дотле никад нисам био у редакцији, већ сам своје приповијетке увијек преко поште слао. То је било зато, што сам највише у литератури гледао у храму редакције. Сад су у Русији друга времена и други обичаји; рекламе и котерије доминирају у литерарном свијету. Али Мирољубовљево име ипак ће заузети своје мјесто у историји руске књижевности, мада он сам није био књижевник. Он је био посљедњи Мохиканац старе, идејама прожете, пожртвовне литературе, која је данас и код нас, као на западу, претворена у трговину. Његов мали часопис, који је свега рубљу на годину стајао, постао је његовом енергијом, памећу, његовом дирљивом љубављу према своме послу и очаравајућим особинама његове личности један од њаугледнијих часописа, а својим утицајем на књижевност надвисивао је тада све остале скупе и велике часописе. Најзнатнији представници наше модерне белетристике - Максим Горки, Леонид Андрејев, Куприн и др. - давали су своје прилоге Часопису за све. Сад је он престао да излази, он је морао уступити пред реакцијом, пошто Мирољубов није хтјео ни у данима најжалоснијег распадања револуције да спусти тон, као што су то сви остали учинили. Зато је најзад, пред гоњењима од стране владе, и сам морао да се склони иза границе.

За мене лично имало је познанство са Мирољубовом највећег значаја; њему имам као писац много да захвалим за свој развитак; он ми је и на тај начин прокрчио пут, што ме је начинио другим уредником свога часописа, мада сам тада био потпуно непознат и још врло млад. Мирољубов је био рођен уредник, па је и мене учио да волим тај посао. На томе послу сам се задржао и по престанку његовог листа уређујући час овај, час онај часопис. Ја слободно за себе смијем рећи, да сам отворио пут многим нашим младим писцима, који су данас познати.

У ово вријеме, т. ј. године 1903., написао сам Сањина. Овај факт био је од руске критике намјерно прешућен; чак шта више публици је дотурано, да је Сањин израз реакције године 1907. и да сам ја ишао за тенденцијама моде савремене руске књижевности. У ствари, пак, роман је био још 1903. године од двију редакција и од признатих писаца прочитан. Што се он тада није појавио, имам опет да захвалим цензури и страху издавача. Интересантан је факт, да је роман због својих идеја био одбијен од истог часописа (Савремиони мир), који га је, неколико година послије, понова тражио од мене. Тако је Сањин задоцнио за пуних пет година. Али за њега још једна незгода: у доба, кад се Сањин појавио, наша је књижевност била поплављена читавом бујицом порнографских па чак и хомосексуалних прљавих књига, те је ово блато прскало и моје дјело.

Омладина је примила роман са огромним интересовањем, критика је, напротив, разноврсно протестовала. Донекле би се то могло објаснити самим развојем идеја у роману; али једну велику улогу играла је сигурно и та околност, што сам ја штитио наш књижевни подмладак, а сам се држао далеко од "командујућих генерала литературе", тако да сам постепено прешао у опозицију према свим упливним књижевним књижевним круговима. Ја сам увјерен реалист, присталица школе Тољстојеве и Достојевскове; међутим у Русији су у то доба водили прву ријеч тако звани декаденти, који су ми не само дубоко туђи већ и одвратни.

После Сањина, али прије његове појаве, т. г. године 1904., написао сам један низ приповиједака, као Заставник Гоголобов, Луда, Жена, Смрт Ивана Ланде. Посљедња новела ми је довела оно, што називају славом.

Године 1905. отпочела је крвава револуција и одвојила ме за дуже вријеме од онога, што сам за "своје" држао - од проповиједи анархистичког индивидуализма. Тада сам написао један низ ствари, које третирају психологију и типове револуције. Најмилије од њих су ми Јутарње сјене и Мрља крви.

Морам примијетити, да сам у Причама из Револуције изразио оно, што сам сматрао за своју вјеру, и да сам с тога са свију страна био нападнут: док су ме с једне стране црне чете убрајале у духовне подстрекаче Револуције, а једна ме чак и на смрт осудила, дотле ме је с друге стране напала прогресивна штампа, јер нисам хтјео признати ни једну, по странци стављену границу, и у револуционарним политичарима никакве идоле да гледам. Доцнији догађаји показали су, да сам имао пуно разлога, што сам и поред све одушевљености своје за ствар слободе ипак нисам сматрао за нужно, да у свима вођама покрета видим свеце и да вјерујем у револуционарну готовост народа.

У ово доба конфисковане су многе од мојих ствари, које су биле написане у циљу агитације, ја сам, пак, био сам стављен под суд, али привремени успјех Револуције крајем 1905. спасе ме од казне.

Тада се угаси Револуција. Друштво се баци на литературу, која квантитативно, ако не квалитативно, доживе један дотле никад недостигнут полет. Редакција часописа, која је мој роман једном била већ одбила, сјети га се и донесе Сањина. Он је код нас изазвао једну готово безпримерну буру у друштву, која подсјећа на Тургеневљеву приповијетку Оцеви и дјеца: једни су хвалили роман далеко више него што он заслужује, а други су букали о клеветању омладине. Али ја без претјеривања смијем рећи, да се у Русији нитко није потрудио, да правилно схвати идеје романа. Хваљења, као и покуде, била су једнострана.

Ако Вас интересује шта ја мислим о Сањину, могу Вам рећи, да га ја не сматрам ни за етички роман (Ситтенроман), нити пак за погрдни спис (Сцхмäхсцхрифт) против омладине. Сањин је апологија индивидуализма; јунак романа је - један тип. У својој чистој форми овај тип је још нов и риједак, али његов дух живи у сваком свјежем, дрском и јаком преставнику нове Русије. Читава маса подражаваоца, који нису схватили моје идеје, журе се, да успјех Сањинов за своје циљеве искористе; они су ми много нашкодили, јер су преплавили књижевност порнографским, намјерно блудним књигама и у очима читаоца тривијализирали оно, што сам ја хтјео да изразим у Сањину.

Критика ме је тврдоглаво увршћивала у гомилу "малих", који су се приљепили уз Сањина, и који су "потражујући робу" у свој разголићености и одвратности њеној износили на трг. I тек у посљедње вријеме, кад је Сањин прешао границе Русије и појавио се преведен у Њемачкој, Француској, Италији, Енглеској, Чешкој, Бугарској, Угарској, Данској и Јапану, одјекнуше у критици нови тонови. Вјечито руско трчање за иностранством!

Шта још?

Да. На мој духовни развој јако је утицао Толстој, мада никад нисам могао примити његов принцип "да се злу не треба противити". Он ме је освајао само као умјетник, и било ми је тешко, да се ослободим његовог утицаја на форму мога дјела. Готово исту улогу играли су за мене Достојевски, а донекле и Чехов. Виктор Хуго и Гоетхе такође су ми били увијек пред очима. Ова пет имена су имена мојих учитеља и литерарних мајстора.

Код нас је много о томе говорено да стојим под утицајем Ничеовом. То ми је чудновато, из простог разлога, што Ничеа нисам ни читао. Овај бриљантни мислилац ми је и по својим идејама и по охолој (хоцхтрабенден) форми свога дјела туђ и ја у његовим књигама никада нисам отишао даље од почетка. Много ближи и разумљивији ми је Макс Стирнер.

То је све, што Вам о себи могу рећи. Опростите ми, ако је то мало. Али једна права аутобиографија је читава књига, а зато сада још није вријеме. Интимне, пак, појединачне моменте мога живота просто један за другим ређати, немам ни воље ни времена.

Лијепо Вас молим, да ми јавите, да ли сте се могли послужити овим набацајем, као и мојом сликом. Интересује ме јако: ми Руси смо по природи својој љубопитљиви!

Стежем вам руку

M. Арцyбашев.

  1. Ова кратка аутобиографија, коју је писац написао умољен од угледног њемачког критичара Андрé Виллард-а, изашла је у другом издању Арцибашевљевих новела "Револутионсгесцхицхтен".