Самостан рамски и Стојан Јанковић
(Г. 1689. од Љ. Мартића.)
МиПроцвилио Матић гвардиане,
А у Рами у бијелој церкви,
Па од земље на ноге скочио,
Па дофати дивит и калема,
5 I ћагета књиге некитјене,
Па он кити ситну књигу биелу,
У књизи је фратре бесиедио:
„Ето књига сињски провидуре,
По имену Мато капетане!
10 Али незнаш ал нехајеш за нас?
Што дурасмо, више неможемо,
Од проклетих Турак Прозоранах,
I онога бега Хаџалића:
Кад нам беже биелој церкви сиђе,
15 Добре коње у церкву уводи,
За отаре добре коње веже,
Параментам коње покривају,
Из калежах рујно пију вино,
Калежњацим берке изтирају!
20 Кад нам беже баш из церкве поје,
Ваља бега добро даривати,
Уз бега је дванајест момаках,
Сваком ваља по жут дукат дати,
Алибегу тридесет цекинах.
25 Кад нам беже церкви недолази,
Онда шаље двие слуге своје,
Двие слуге, четири чутуре,
Ваља њиха брате налиевати,
Двие вина, а двие ракие,
30 Ни на једној затке неимаде,
Неби ткаља наткала махрамах,
Ни приморје вина нанијело,
Ни Макарска жежене ракие,
Ни Венедик наково цекинах!
35 Па кад фралре књигу накитио,
Он под књигу књигоношу нађе,
Па је шаље к Сињу бијелому.
А кад књига биелу Сињу сиђе,
А на руке Мати провидуру,
40 А кад Мато књигу разгледао,
Па видио, што му књига каже;
Тад сц Мато верло окарио,
Те пролиева сузе низ образе.
Па накити једну књигу биелу
45 На Котаре Јанковић Стојану:
„Берже Стојо! к Сињу бијелому.“
Па накити другу књигу биелу
Ка приморју Даничићу Мати:
„Берже Мато! к Сињу бијелому.“
50 Још накити третју књигу биелу
Ка отоци Мандушићу Павлу:
„Берже Павле! к Сињу бијелому."
Па дозива слугу Тратомира:
„Ајде слуго! појаши вранћића."
55 Додаде му до три књиге биеле:
„Носи књиге ка Котару биелу,
А док додјцш до Котара биела,
А до куле Јанковић Стојана,
Одмах Стоју изпод куле викни;
60 Немој добра одјашит вранћића,
Већ му подај ситну књигу биелу;
Па одатле одврати вранчића,
Гони вранца ка Приморју биелу,
А до куле Мате Даничића,
65 „Мате брате!“ изпод куле викни,
I ту њему ситну књигу подај,
Ни туд немој вранца одјашити,
Већ га гони ка Отоци биелој,
А до куле Мандушића Павла,
Павла, сине, изпод куле викни,
Па му подај ситну књигу биелу,
Ни туд номој одјашит вранчића,
Веће ајде к Сињу бијелому.“
Истом слуга Сињу бијелому,
75 Ал ето ти Јанковић Стојана,
На путаљу добру коњу свому,
А за њиме слуга на малину.
Докле Стојо одјаши путаља,
Слуга вода до два добра коња,
80 У та доба Даничићу Мате,
А за њиме слуга на вранчићу,
Мато паде у мермер авлиу,
Добра коња одјаши халата,
Слуга вода оба добра коња.
85 Оде Мато на биелу кулу;
У та доба Мандушићу Павле,
На ђогату добру коњу свому,
А за њиме слуга на дорату.
Сјаши Павлц добра ђогу свога,
90 Слуга вода оба добра коња,
Оде Павле на бојали кулу.
Тројица се састала сердарах,
Па сиедавши хладно пију вино,
Међу њима провидуре Мато:
95 Провидур је њима бесиедио:
Три сердара, три сокола сива!
Па им даде ситну књигу биелу,
Најприд даде Јанковић Слојану;
Па је Стојан књигу разгледао,
100 I видио, што му књига каже,
Па је даде Даничићу Мати,
I Мато је књигу разгледао,
Па је даде Мандушићу Павлу,
I Павле је књигу развидио,
105 Па је даде сињском провидуру.
Провидур је њима бесиедио:
„Три сердара, три сокола сива!
Ја, што ћемо ми од рамске церкве?“
Онда рече Јанковић Стојане:
110 „Штогод речеш, да те послушамо.“
Њему вели сењски провидуре:
„Ајде Стојко ка Котару биелу,
Скупи сине, триста Котаранах,
Поведи их к Сињу бијелому.
115 А ти брале, Даничићу Мато!
Ајде брате, ка Приморју биелу,
Поведи ми триста Приморацах.
А ти брате Манђушићу Павле!
Ајде брате, ка Отоци биелој,
120 Скупи брате, триста Оточанах.
Поведи их к Сињу бијелому.
Па одтале одоше сердари,
Сваки оде свом бијелом двору,
Сваки скупи по триста. јунаках,
125 Сведоше их к Сињу бијелому.
Провидур је до триста скупио,
То је брате дванајест стотинах:
Све момаках диетце нежењене,
Кому није жао погинути,
130 I кому је кућа кабаница,
Дуга шара и отац и мајка,
Двије бреше братац и сестрица,
Сва родбина у чанти фишеци!
Онда вели Мато провидуре:
135 „Еј Стојане, све моје уздање!
Што ћемо ми од живота свога?
Тко ће сада бити четобаша?
Онда рече Јанковић Стојане:
„Штогод речеш, да те послушамо.“
140 Њему вели Мато провидуре:
„Еј Стојане, моја виерна слуго!
Ајде сине! к Рами племенитој,
Узми сине, чету силовиту,
Ти управљај, а пред мојом војском,
145 Ето сине, можеш и брез мене,
Ето брате, ја ни ићи нећу.
А кад Стојан риечи разумио,
Провидура у руке пољуби;
I он узе војску силовиту,
I он појде на Раму бијелу,
Узе војску и оде пред њима.
I дојдоше на Пролог- планину,
На Прологу конак учинили,
А у јутру добро уранили,
Уранили и Бога молили.
Онда рече Јанковић Стојане:
„Два сердара, до два побратима!
Срамота је нама к Рами сићи,
Јал брез ране јал брез мертве главе?
Већ чујеш ли Даничићу Мато!
Ајде сине уз воду Неретву,
Роби сине села око воде,
Роби сине с обадвије стране,
Ајде сине у Ракитно равно,
I Ракитно ради поробити,
Све до биела Блата мостарскога,
Па и Блато ради поробити,
Све до куле Идрис капетана;
Па неиђи ка Мостару биелу,
Већ ти ајде к Рами племенитој,
Одмах ајде к церкви манастиру.
А ти брате Мандушићу Павле!
Ајде брате уз малу Неретву,
Роби села с обадвије стране,
До Коњица малене касабе;
Ради сине Коњиц поробити,
Па с’ одтале натраг повратити,
До бијеле куле Реповачке;
Ради сине кулу поробити.
Одтлен дођи к церкви манастиру.
А ја идјем ка кершну Купресу,
Радит хоћу Купрес поробити,
Робље свести, плијено стиерати,
Сићи хоћу Скопљу широкому,
185 Радит хоћу Скопље поробити,
Ако Бог да и горње и доње,
I Бугојно и Веселу-стражу;
Све хоџаке крај воде Вербаса,
До проклете куле Жђраловића!
190 Два пут јесам до ње доходио,
I нисам је мого поробити,
А сад ћу је радит поробити.
Па ето ме уз Вербас студени,
На Мејник ћу чету изводити,
195 Ето мене биелу манастиру.“
Ту се сада дружтво разстануло.
Оде Стојан бијелу Купресу,
Те је раван Купрес поробио;
Робље води, а плијено гони.
200 I он сиђе к Скопљу широкому:
Па је равно Скопље поробио,
Равно Скопље и доње и горње,
I Бугојно и Веселу-стражу,
Све хоџаке крај воде Вербаса,
205 До проклете куле Ждраловића.
Биеле куле поробит неможе!
Већ се врати уз Вербас водицу,
Робље води, а плијено гони.
На Мејник је чету изводио,
210 I он дође к биелу манастиру.
Дочека га Матић гвардиане,
Пољуби га у чело јуначко :
„Еј аферим, слуго принципова!“
У та доба Даничићу Мато,
215 А за њиме Мандушићу Павле,
Сриетно стигли биелу манастиру:
Робље воде, а плијено гоне.
Пак су туде ноћцу преноћили,
I сутра су рано уранили,
220 I лијепу церкву изтриебили.
Поведоше фратре и попове,
Понесошц госпину прилику,
Уз њу идје дванајест фратарах,
I подјоше к Сињу бијелому.
225 Од бијеле одмакоше церкве,
Жао било Матић гвардиану,
Жао било пребијеле церкве,
На церкву се често обзираше:
Превари се, уједе га гуја!
230 Натраг се је одмах повратио,
Па запали пребијелу церкву.
Како ју је фратре запалио,
Одмах се је мамом помамио.
Сињани га млади уфатише,
235 Свезаше му руке наопако,
Свезана га к Сињу доведоше.
То се чудо подалеко чуло.
Стојан прошо и чету провео,
То зачуо ливански диздаре,
240 Па он купи Турке Лиевњане,
Сакупио пет стотин Тураках,
Лиевњанах диетце нежењене.
Изведе их на ту греду виту,
Да дочека чету и Стојана.
245 То зачуо Јанковић Стојане,
Да ј’ изишо и чету извео:
Па изтиера дебела путаља,
Из чете је њега изгонио,
I пред четом коња поиграва:
250 Разапео крила на персима,
Све му трепти крило позлатјено.
Угледа га ливањски диздаре,
Па говори Турцим Лиевњаним:
„Братјо моја, Турци Лиевњани!
255 Није чета, већ је војска стећа!
На Стојана удрит несмијемо.“
Па завика герлом и хавазом:
„Еј Стојане, пред четом сердаре!
Поклони ми Хајку Хаџалића,
260 Ево теб’ двие хиљаде дукатах?“
Јави му се Стојан са путаља:
„Небудали ливањски диздаре!
Волим Хајку поклонит принципу,
Нег твојиех и више дукатах!“
Опет викну ливањски диздаре:
„Јанковићу, пред четом сердаре!
Остав’ Турком за вечере меса,
Нека могу Турци вечерати.“
А кад чуо Јанковић сердаре,
Што говори ливањски диздаре:
Он поверну бијесна путаља,
А одверну дванајест воловах,
А потеже сабљу бриеткињу.
Пак свим дванест изосиеца главе,
I одверну стотину овацах.
Па завика герлом и хавазом:
„О Турчине, ливањски диздаре!
Ено Турцим за вечере меса.
Могу Турци ручат и вечерат.“
Па одоше к Сињу бијелому,
Пиевајући, коње играјући,
Припуцујућ свиетле веденике.
Понесоше госпину прилику,
Оставише је у биелу Сињу,
I пребива у бијелу Сињу,
Како тада тако и данаске.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
