Сад се ја блажен мним: овди је вил драга... Писац: Динко Златарић
* * *
ПЈЕСАН LXXXIII
Сад се ја блажен мним: овди је вил драга
прида мном; а смионим љубав свеђ помага.
Вријеме је да се ја прашат јур усудим
врх мене смиљења и плату ку жудим.
Види блид образ мој и чује уздах љут, 5
гди горки непокој не да ми одахнут.
Очит је смртни труд, а није скровено,
да ми је срце свуд цића ње рањено.
Знано је још прид њом коли је исправна
и чиста вјера с ком дворим јој одавна. 10
А никад слично нî да ће бит отиштен
љубовник службени ки није потиштен.
Тим ташто зач стојим и не имам већ смилос
питат што достојим служећи за милос?
Тко ме сад скончава? тко мојој слободи 15
наглу смрт задава у овој пригоди?
Језик ме, јаох, ође и срце, тер заман
желио сам да дође зламенит ови дан.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 213, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
