Ремета (2)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Ремета
Писац: Мавро Ветрановић


Ремета



Размишљаје смртну силу
   и од свијета ташту славу,
   у пустињи моју спилу
   оставио сам и дубраву;
и пришал сам у ове стране
   из пустиње, нека знате,
   не да питам од вас хране
   ни пјенеза да ми дате;
ни да мене почтујете
   веле трудна и небога,
   нер ли само да чујете
   страховиту ријеч од бога.
Да будете сви познати
   праве путе и начине,
   како ћете поплесати
   сву охолас и таштине.
Тијем вас молим, моји дрази,
   станте гојно рад љубави,
   ер мним да ће ваши власи
   потрептати сви на глави;
зач су ријечи много љуте,
   ну блажен ће много бити
   тко их буде по све путе
   по начину обслужити.
Краљ Саламун овој вели:
   разбирајте сви народи,
   тко спасен'је души жели
   вазда с богом право ходи.
Али спите али бдите,
   по све хипе и све часе
   разбирајте и мислите
   ове моје славне гласе.
Зач је много славна слава
   од чловјека, ки на свијети
   себе жуди и спознава,
   ако живе да ће умријети.
I блаженство велико је
   од чловека, ки разбира:
   како чини дјело своје,
   да напокон тач умира.
Честе чинте још спомене
   ер стојите на граници,
   а чловику живот вене,
   како цвитак на травици.
А није моћи куд утећи,
   зач смрт много бијесно плаши,
   како сухо сијено у пећи
   да телеса наша пражи.
Још мислите наук свети
   моји дрази, што сте били
   и од шта сте ви зачети,
   прије нер сте се породили.
I видјет је лијепа сада,
   о чловјече, дика твоја,
   а унутра је пуна смрада
   јак смрдећа врјећа гноја.
Још се спомен', што ћеш бити
   и гди ли ћеш вајмех доћи,
   када буде к земљи прити
   и свјетовно благо оћи.
Покли таман свијет нас вара
   а смрт не да живјет дуго,
   нер телеса наша хара:
   што желимо благо друго,
нер убоштво уживати
   и хаљине носит лоше
   и богу се придавати
   да поможе душе наше?
Зач под небом све иман'је
   што је створил бог на свити
   и охолас и гиздан'је
   на небеса не да прити.
I када се црна гњила
   скоро буде сатворити
   од твојега тужна тијела,
   што ћеш тада говорити?
У тамнилу томуј стоје
   гди ћеш дику сву скратити,
   би ли просуо благо твоје
   да ти се је повратити?
Затој ки се ви топите
   у раскошах и у блуду,
   ваша уха отворите,
   да мој наук није за луду.
Црна земљо и пепеле,
   чијем се дичиш и охолиш,
   тер свјетовне с блудом жеље
   вазда слиједиш и не оходиш?
Све свјетовне ћутиш сласти,
   слиједиш дику и гиздан'је,
   у велике охоласти
   уфајући и у иман'је.
Гладиш лица, гладиш косе,
   а не видиш са свијех страна
   мртва тијела гди проносе,
   к земљи да су укопана.
За клобуком носиш перје
   како паун тер се гиздаш,
   а не видиш туге веље
   тер сузице не пролијеваш,
оштру косу гди смрт носи,
   са свијех страна тер интачно
   како сијено себе коси,
   толи трудно и толи плачно!
Коси краље и чесаре,
   коси пјешце и коњике,
   коси младе, коси старе,
   и књижнике и оружнике.
Дијели братју и сестрице
   и од дразијех врсте сваке,
   љубовнике и љубовнице,
   и од синак тужне мајке.
Јадовно се још тугује,
   у повоју гди смрт љута
   и од прси одкидује
   тужнијем мајкам синке од скут
Меју све је видјет жалос
   и бољезан и тужица,
   гди гиздава прид њом младос
   по тли пада сва на ница;
тужне мајке и сестрице
   гди се ш њими туј растају
   тер крваве нокти лице
   у тужици и у вају.
Тер се пуца дријево и ками,
   разбираје плачне гласе,
   над гробови гди сузами
   подирају своје власе.
А заман је туј плакати. -
   Велика је јоште тужба,
   кад се вајме[х] к стану врати
   уздишући плачна дружба.
Што се црним одијевате,
   ну ми рецте вајмех сада,
   и сузице пролијевате
   од тужице и од јада?
Одкли није моћ' из мртвила
   ни уздахом ни сузами
   повратити тогај тила,
   ко приклопи студен ками.
Ну се често спомените,
   ер имате и ви лећи
   прјеђе много нер ли мните,
   гди је мирис тај смрдећи.
Тер од куда моји дрази
   на свијет таман исходимо,
   опет голи, опет нази,
   к црној земљи походимо.
А смрт милос ниједну не има,
   тер су туге јоште горе,
   гди нас земља к себи прима
   како воду у поноре.
I ви вајмех не предате
   од јадова и жалости,
   толик расап гди гледате
   од младости и старости?
Нер водите лаке танце
   вашу младос тер трајете,
   припијеваје у пјесанце,
   а за душу не хајете.
Охоласти што се баниш
   и у свили и у злату?
   прјеђе нер се у земљи станиш,
   ако ћ' твоју видјет плату:
стлачи урес, стлачи дику,
   тер по гробју пођи мало,
   да жив видиш своју слику
   и јадовно огледало.
Тер ћеш видјет и познати,
   колике су туј жалости,
   гди се виде суси гњати
   и у праху голе кости.
Туј ћеш видјет и познати,
   на сем свијети што су били
   и охоли и богати
   а пак су се разагњили!
Туј ћеш видјет своја лица,
   гди су са свијех страна
   од јадовнијех гуштерица
   и од змија огризана!
Туј свјетовну гледај службу,
   чијем напокон свијет нас плати
   коју ћемо имат плату,
   кад се живот наш прикрати.
I не одвраћај назад плећи,
   нер размишљај те жалости,
   с томем дружбом гди ћеш лећи
   и у смраду и у тамности.
Гди ће очи и зенице
   у том смраду све истећи,
   у кијех се ће гуштерице
   и репате змије лећи.
Још кад лежеш на дно гроба,
   у том тијелу неће бити
   толи мала чљана и зглоба,
   ки се неће растворити.
Туј разбирај твоје дике,
   гди су толи тужни двори,
   гди до суда по све вике
   нећ' се моћи двигнут гори.
Чему бисер, чему свила,
   чему злато тој се дере,
   покли тужна наша тила
   како понор земља тере?
Чему бијеле рукавице
   и од моска мирис лијепи,
   али вода од ружице,
   чијем вас ђавал такој слијепи?
Чему ли су слатке пјесни,
   покли живот наш се скрати
   тер весел'је у бољезни
   напокон се све обрати?
Покли тијело голо и наго
   бит ће скоро укопано,
   што је камен'је тој придраго
   у прстене уковано?
Што ли висе у таштини
   на вашему грлу и врату
   диаманти и цафини,
   приплескани сви у злату:
покли вам је пришло спати
   у мртвилу мртви санак,
   гди се није моћ повраћати
   на суначце и био данак.
Вај чему ли устезате
   ваша чела и обрви,
   поколи се сви надате
   да их гризу змије и црви?
Што свјетовно још[те] благо
   ви желите уживати,
   покли тијело голо и наго
   у смраду ће пребивати?
Што ли вајмех око главе
   проносите венце и круне,
   ке су лијепе и гиздаве
   и таштине сваке пуне,
ки бисером и ки свилом
   и златом су расплетани,
   покли наша тијела силом
   смрт у праху стлачит кани?
У фрецетијех што ли хрусти
   на скрлату бисер бијели,
   покли вам ће остат пусти,
   кад нас с духом смрт раздијели?
Што ли прси и рамена
   такој нага ви носите,
   до сред мишце оплажена,
   покли у земљу походите?
Сви до паса нафрапани
   чему ли су ти сајуни,
   одколи су ваши стани
   гди су жабе и шкарпјуни?
Што ли свилу и гримизе
   у подвезе уплијетате,
   гди чомбали златни висе
   ке бисером уплијетате?
Што носите свионе пасе,
   које сребром окивате,
   и на глави што ли власе
   танцијем велом покривате?
С диадемом гди се носе
   толи лисо урешене
   за, таштину туђе косе
   а своје су острижене?
одколи ће ваша младос
   како свијећа угаснути
   и весел'је све у жалос
   скоро вам се обрнути.
Тијем свјетовна ташта славо
   што испразно дни проводиш,
   рец' истину, реци право,
   тер у гиздах душе топиш?
У гиздан'ју топиш душе
   тер падају у поноре,
   да без конца увијек туже,
   гди у живом пламу горе.
Гди је цвијељен'је, гди је тужба,
   гди је уздах без покоја,
   гди је скржит још од зуба
   од душица, кијем није броја.
Што ли зграде и полаче
   тач охоло ви градите,
   сву зеленцу и наранче
   у перивој тер садите?
поколи је слава свака
   и весел'је сегај свита
   толи мала, толи кратка
   на прилику лијепа цвијета,
ки на трави јутром зене,
   а у подне прихини се,
   а к вечеру вас повене
   а к вечеру понизи се.
Тер тај цвијетак не мирише,
   зач му сунце липос крати,
   и к вечеру вас полипше
   и у прах се вас обрати.
У раскошах и у блуду
   жирите се још на вољу,
   како вепри у желуду
   у дубрави и у пољу.
Притили сте и богати,
   ну се на вас жељно тужу,
   зач нећете ништор дати
   ни за бога ни за душу.
I убогари када просе,
   ви топите ваше душе,
   ер соклине празне носе
   тер се богу на вас туже.
Ах то ли је права правда,
   ох јесу ли плачне ствари,
   гди од жеђе и од глада
   премећу се убогари?
Мислите ли прити к богу,
   гди се у благу ви товите
   како свиње у брлогу
   тер свој живот проводите?
I ви земљу ки судите,
   што се смрти не бојите,
   туђе благо нер жудите
   да праведнијех оголите?
На вас плачу удовице,
   на вас плаче пук остали;
   од јадова и тужице
   зач сте ђавлу душу дали.
У миту се ви топите
   и митом се закладате,
   а бога се не бојите
   и смрти се не надате.
Не знате ли да смрт пријека
   грозно стријеља, грозно цвијели,
   и крипосна није чловјека,
   кога с духом не раздијели?
Тијем немојте прибирати
   плачна блага бременита,
   ни сироте одирати,
   ни вазимат тужна мита.
Зач ће правда чинит права,
   пусто благо да остане,
   и да ваша ташта слава
   у праху се сва растане.
О трговци лакомити
   ке лакомос вајмех чини
   друге свијете находити
   бродећи се по пучини:
што лакомос тај вас влада
   тер све копно тер све море
   и од истока до запада
   обходите поља и горе?
I од звијезде трамунтане
   пут од оштра путујући
   без покоја туђе стране
   пробијате тугујући;
тер од жеђе тер од глада
   и од мраза и топлине,
   ја очито видим сада,
   да вас тамо много гине!
Пучина вас много жере
   а гуса вас инострана
   свуди коље, свуди дере
   у туђини са свијех страна.
Реците ми, ја вас мољу,
   кад сребрне и кад злате
   руде тамо на сву вољу
   гди трудите и копате;
и када се накрцате
   суха сребра, суха злата:
   смрт копате а не знате
   да у томуј није вам плата!
Зач весел'је срјећа крати,
   а смрт пријека када приде,
   све узгори дном обрати
   и у штету све отиде.
I у кратко се све тој створи
   како пљева од стрништа,
   али пожар кад погори
   тер остане све за ништа.
Колико би богу драго,
   да лакомос не слиједите
   [т]ер за вами да тој благо
   за душицу раздијелите;
о пјенезу нер мислите,
   тер трудећи по вас данак
   и у ноћи када спите
   не видите тихи санак.
Зач кад вријеме приде спати,
   ви у гоју не стојите,
   ер о тргу и камати
   вашу памет заводите.
А плаштине отријескане
   све на себи ви носите
   и уљацом омазане,
   како прасци ви ходите;
а хаљина пуне шкриње
   ке су с врхом наложене,
   тој вам гризу црне гриње,
   како да су с лијет течене.
Ер лакомос тај вас чини
   свога блага да страђате,
   ка вас вара, ка вас хини,
   да злој чести душу дате.
А нећете размишљати,
   кад у гребу ви лежете,
   да смрт неће ништор дати
   да у земљу понесете.
I напокон све зло пође
   ваше благо и ваша стока,
   кад не млите ер смрт дође
   прије врјемена и прије рока.
Моји дрази тер смрт пријека
   учинит ће у тој вријеме
   како нијемцем без језика
   ваша уста да занијеме.
Нека нијема ваша уста
   ријет не могу гријеха свога,
   и туј стоку ка је пуста
   дат за душу ни за бога.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 444 године.