Ремета (1)

Извор: Викизворник
Ремета
Писац: Мавро Ветрановић


Ремета



Станте звијери, станте птице
   и остали божи створе,
   навлаш рибе плискавице,
   ке пловете сиње море,
моју тугу и невољу
   да чујете и бољезни,
   што припијевам сам на шкољу
   у јадовне моје пјесни.
О Нептуне и тебе мољу,
   злосрдо се ти не плаши,
   и валовом не дај вољу
   нер пучином све утажи.
I молим те рад љубави,
   да намириш трудна мене,
   из пучине све приплави
   на крај шкоља све Сирене:
нека виде, нека чују
   бољежниве тужбе моје,
   гди ја цвилим и тугују
   сам на шкољу овди стоје.
Арионе мој љувени,
   кад валови стану миром,
   на крај шкоља и ти к мени
   на дупину приди с лиром;
на крај шкоља тер ћеш ћути
   јадовите моје пјесни,
   што срдачце моје ћути
   од тужице и бољезни.
Ако љубав бити може,
   и ти твоју отвор' спилу,
   о Еоле плахи боже,
   тер од вјетар пошљи силу,
да оптеку све планине,
   све лугове и дубраве,
   и сва поља и равнине,
   саме виле гди бораве;
да од вихар пријешне силе
   у пучини, гди ја стоју,
   на шкољ ждену горске виле,
   гди пјесанце тужне поју.
Нека виде, нека чују
   мене, велми бољежнива,
   гди на шкољу сам тугују,
   гди није видит духа жива.
Гди сам овди бога слављу,
   у около тер се вртим
   како галеб на сењалу,
   гди тужице многе патим.
Обрах дворе за покору,
   гди није чути разговора,
   да се с дразим разговору
   у пучини сиња мора.
За покору обрах спиле,
   гди су стијене и литице,
   гди је хридје и гомиле,
   куди лазе гуштерице.
Гди питоме није зелени,
   нит је букса ни чепреса,
   нер у хридју меу гребени
   мноштво расте од чепљеса.
Ошљи бадељ јоште расте
   и броћа се још находи,
   у што жене јаја масте,
   ускрсен'је кад приходи.
I другога није лијека,
   кад се која болес згоди,
   нер боквице, сљеза и дријенка,
   што се у хридју само плоди.
I бијелога лијера мало,
   и бобовник и дивја рута,
   што се је само усијало
   при међинах украј пута.
Сријед гомиле камените
   јоште расту дај два буса
   од травице зламените,
   ка се зове медјња руса.
Још су моји славни стани,
   тетивика гди се плете
   и гди чапје, мороврани,
   око мене свуда лете.
Грличице а није чути
   око мене ни голуба,
   зач га соко подлабути,
   ком га чује да загука.
I птичице није чут ине,
   ер кад приде к мени која,
   од сокола тај погине
   и остави перја своја.
Још није чути ни за жељу
   да у прољетје славиц поје,
   нер на суху на бадељу
   злати попи свуда стоје.
Још по трави и по сљезу,
   али паке по расаду,
   голи спужи свуда љезу
   тер ми тугу вељу даду;
вас расадник прико ноћи
   тер ми мнократ опогане,
   да није мило к њему доћи,
   кад био данак с јутра сване.
У јесенцу ну приходе
   прико мора модрокоси
   тер оштипљу до јагоде
   што на дивјој расте лози.
I дође ми још плакати,
   гди обисну хустолине,
   како да све град помлати,
   тер се виде спарожине.
Ну галебак дојде бијели
   тер лупаре кљуном пара;
   на маркијенти пак се крили,
   како да ме разговара.
Драче ми је за ружицу
   а коштрава за траторак,
   и коприва за љубицу,
   за наранче сух јаворак.
Ловор ми је за лемуне,
   троскот ми је за босилак,
   а чесвина за четруне,
   која смеће зелен листак;
навлаш љети и јесени
   горко сунце кад све спражи,
   тер није цвијетка ни зелени,
   дочијем даждиц земљу свлажи,
до коријенка тер све сахне;
   још је туга веле трудна,
   да душица туј издахне,
   гди се пије вода мутна.
Мнократ буде још до плача,
   ар није моћи трпјет глада,
   зач није мотра ни морача,
   и погине козја брада.
Још срдачце све повене
   и трпјет је веља мука,
   зач у стијенах око мене
   није дивјега видјет лука.
Ну кад приде примаљетје
   тер земљицу даждиц скваси,
   сва зеленца и све цвијетје
   на двор земље све излази.
I опет се све објави,
   прико љета што присише,
   тер се мој дух опорави,
   дивје цвитје гди мирише.
Ошра зима кад ли приде
   тер се надме сиње море,
   валови се свуда виде
   по пучини како горе.
Тер су туге тер су јади,
   гди од оштра и гарбина,
   кад се море с крајем свади,
   вали јашу до врх стијена;
кад ли с краја сјевер дуне
   али плаха трамунтана;
   очи ми су суза пуне,
   гди прах лијета са свијех страна.
Од мећаве још печалим
   и од мраза још тугују,
   на пепелу гди се палим
   а за нокти запухују.
Још ни љети, још ни зими
   није к черијену моћи прити,
   како у паклу зач се дими
   тер ми хоће очи исплити.
Још је туга и невоља,
   муња очи гди заблијешти,
   и све трепти до врх шкоља
   кад загроми и затријешти.
Још је њека худа мрака
   и бољезни и тужице,
   гди обсину из облака
   над пучином пијавице;
тер се море огњем створи
   и све море закрваве,
   како пакао тер све гори,
   пут од шкоља кад се справе.
Ну ја тада бога мољу
   и у звонце тада звоним,
   тер туј тугу и невољу
   ја од себе такој гоним
Врх свијех туга још су туге,
   кад се вали с крајом сваде,
   подирају све полуге,
   како да их ђавли ваде.
Тер ја стењем и уздишу,
   моју плавцу кад извлачу
   у спилицу у највишу,
   гди до грма вали плачу.
А није кога вајмех звати,
   трудну мени да поможе
   тужну плавцу ремижати,
   ка се схранит јур не може;
нер пакљене приду муке,
   гди се мени вајмех старцу
   све до кости гуле руке
   извлачећи моју плавцу.
Тер би тужно погледати,
   гди тај туга и невоља
   мојом плавцом свуди млати
   по мркијентах око шкоља.
Кад ли вали с миром стоје,
   тадај ћутим муку већу,
   зашто тужне мрјеже моје
   до потрјебе заман мећу;
курентија зач свијех страна,
   али љети али зими,
   како вотом од либана
   око сока свије њими.
Али кад се пак булета,
   коловрат ми врти бродом,
   и булентин вас ми смета
   курентија с плахом водом.
Јоште не смијем врше плести,
   да их вргу на мурине,
   зач их носе све зле чести
   под мркијенте у дубине.
Кад одвржем јоште с краја
   мој одметац и туњицу,
   не липше ми с тугом ваја,
   зач не измем ни удицу.
Ну за рибу мало марим,
   кад би веће не трудити,
   а што мало зел'ја спарим,
   није га чиме обуљити.
Цутим тугу још приљуту,
   не могући појмит духа,
   гди проз зубе циједим блуту
   а погризам круха суха.
Кад ли приду још покладе,
   тужица је и невоља,
   гди ја видим норце младе
   по литицах око шкоља.
Тер печалим и тугују
   и од страха вајмех трепим,
   гди се ноге попузују,
   да низ стијене на врат слетим.
За невољу тој се пати,
   кокошице зач не буде,
   да ми се је конфортати
   у невољне моје труде.
Нека вам се још потужу,
   по сва љета и годишта
   ни за бога ни за душу
   не дава ми нитко ништа.
У све туге и незгоде
   још да би ме не покрали,
   који мене туј походе,
   како да би свега дали.
У плавци се ноћно броде,
   не да са мном бога моле,
   нер ми ништор не оходе
   и вртац ми вас оголе.
Не ојду ми нигдир струка
   ни морача ни битвице,
   ни дивјега пора лука,
   ни пиљуга жетјенице,
ни репушца ни чевчега;
   и гди најду трс купуса,
   с коријенком га подру свега,
   како да је турска гуса.
Још су туге и жалости,
   гди спароге све побиру
   у коризму кад се пости,
   а на ме се не обзиру.
Кад ми зел'је све поберу
   по мркијентах пак се справе
   тер нарикле све подеру,
   и лупара не оставе.
Потајно се још привлаче,
   крајем шкоља тер рибају
   и рибе ми све дивјаче,
   око мене ке пливају.
Тужица је јоште гора,
   кад осекне, гди по браку
   газом ходе покрај мора
   не даду се запријет раку.
Још до скаома и до штропа,
   да ми даду већу муку,
   не смијем на двор без заклопа
   оставити на палоку.
Лупешки се јоште справе,
   кад ме дома не угледају,
   тер сва врата и све браве
   грамандијелом отворају.
Тер сочива што приправим
   али које ствари ине,
   прико зиме да боравим,
   све покраду и поплине.
Ни од бога ни од душе
   није страха ни спомене,
   не[р] се такој сами руже
   пљенујући често мене.
Како јоште вишњи боже
   јадовито срце моје
   ове туге трпјет може
   у пустињи овди стоје!
Гди се на шкољ привезоше,
   и придоше к мому стану,
   тер све са [с]вијем понесоше,
   да ни о чем не остану.
Понесоше све до конца,
   све до игле и до шила,
   до трипиља и до лонца
   и с скрабицом од огњила.
Све до струне и до удице
   што могоше све однесоше,
   напокон ми из тиквице
   мало соли истресоше.
Не липше ми јоште јада,
   гди налегу гусјенице,
   тер не остане струк расада
   али младе чимулице.
I што сијем у шкрапице,
   наваде се и наклате
   њеки прузи и гагрице,
   дробне мравље и крилате;
тер кад никне које зрно,
   све погризу са свијех страна
   и учине све тој црно,
   јак да опруди с мразом слана
Још је печао, још је биједа,
   што се трпи што се пати
   од морскога од медвједа,
   ки се са мном често рати;
на одметац и трштицу
   ер кад почнем ја рибати,
   раждене ми сву рибицу,
   кад се печао тај наклати.
Кад га хоћу отјерати,
   нит ме хаје нит ме чује,
   нер се почне оцијерати
   и очима намигује.
I тај пустош кад се тјера,
   згледати га није мило,
   с брци чељуш гди оцијера
   и на мене криви рило.
Још ме обходи веља туга,
   гди пловући тихо бата
   и мноме се труднијем руга
   кривећи се прико врата.
Пак занори тер запрди
   тер се море забобучи,
   тер до Пшуња све засмрди
   како у паклу гди вре кључи.
А пак с јутра кад подрани,
   тужице су и жалости,
   око шкоља гди погани
   и без стида гди пакости.
Још не могу санан спати
   од напасти њеке худе,
   ни у подне почивати
   гди кријесови мене буде.
Тер се веља ћути мука,
   тер колик је љетњи данак,
   од кријесова стоји бука,
   да није моћи видјет санак.
Јадовите још су ствари,
   гди ме с вечер' прико ноћи
   боду чами и комари,
   да није ока стиснут моћи.
Што су кимци, што су бухе,
   јоште томуј није броја,
   и напокон коњске мухе,
   да није мира ни покоја.
Јошт несрећни приде данак,
   што није био прјеђе тога:
   нагњезди се црни вранак
   код самога стана мога,
тер ми дава веље јаде
   на врх стијена гди не граче,
   нер пљесниве хљепце краде, -
   а ремети срце плаче.
Ну се једно добро ћути,
   ер по шкољу са све стране
   нигдир миша није чути,
   тијем се мачке и не хране;
мало хљепца пљеснивита
   ну с вечера што ми остане,
   скарабеже тој до свијета
   тој погризу и опогане.
Још су тужбе, још су труди
   и печали јоште горе,
   зли крстјани и зли људи
   контрабантом гди ме творе.
Тер су туге вај приљуте,
   гди придоше оружници,
   да пограбе мало блуте
   што ја храних у пивници.
Ну властеле моји стари
   мене стара оправише,
   а злијем људем да није хари,
   ки ме злобно обадише.
Јоште сиједа приде свиња,
   да поцрпе барио воде,
   ер му не дах пити вина
   злогласит ме поче ходе;
и дивјега што би лозја
   и на лозју што би мало,
   покраде ми додић гроздја
   што косовом бјеше остало.
Друзи ваји још су гори,
   ки ме у мислех не попусте,
   да ме Турци али Мори
   не повезу возит фусте;
тер корабљу кад ку видим
   пут од шкоља да се плави,
   од тужице вас проблидим,
   како да ме тјере лави.
К томуј чинте праве суде
   богомолне душе вјерне,
   подносим ли веље труде
   и жалости неизмјерне:
на врх стијена гди сједећи
   на суначцу чесах свраби,
   бијела врана згар летећи
   подриска ме и похаби.
I осмјехнух се од жалости
   и ријех: да ти кљун повене,
   ка се такој упакости
   и нечисто схаби мене;
све погибло сјеме од тебе
   и твој станак не познала,
   и кад хоћеш поћ од себе,
   крвавијем се натезала.
Ну ти нарав твој присуди,
   да не остављаш врано бијела
   принечисте твоје ћуди
   и нечиста твоја дјела;
а ја труде све подносим,
   у пустињи овди стоје,
   да у бога тој испросим,
   што би хтјело срце моје.
Парјах вајмех врану бијелу
   а пригнух се по струк лука,
   тер згромињах низ гомилу,
   гди ме стиже веља мука,
гди у драчу и у купијену
   увалих се по несрећи,
   смрсках ребра сва о стијену
   и нејаке моје плећи.
I о купијену и о драчу
   по несрећи гди се ставих,
   одријех стегна и махачу
   и кољени окрвавих;
тер све туге заборавих
   при тој тузи ка ме стиже,
   гди се једва опоравих
   и докли ме бог подвиже.
Ље у драчу туј стојећи
   меју труде све остале,
   прико воље, не хотећи
   схабих моје свите мале;
и скрпљене рубетине,
   ке за бога мени даше,
   од ведахне сукнетине,
   о драчу се распаркаше.
Ну лазећи к мому стану
   ни тој не би још без плача;
   да на трави ногом стану
   пропаде ми ногом драча,
зави ка се сва до кости
   тер сам не знах гди жив остах
   од бољезни и жалости,
   врх свијех труда које познах.
I болан се по тлех простријех
   не домакши к мому стану,
   дочијем нокти драчу подријех,
   ка ми зада мачну рану.
А не бивши никогаре
   да ме буде подвигнути,
   понављаје труде старе
   како товар почех рути,
вапијући: вишњи боже,
   што си скратио милос твоју
   тер у труду не поможе
   камениту старос моју.
У тој тузи и невољи
   такој к богу кликујући
   оћутих се мало бољи,
   ље печаоно тугујући.
Привих дријенка и скробута
   и ријех: ријека такој стоји,
   да се овај рана љута
   не озледи и не огноји.
Тијем створен'је молим свако
   да учини праве суде,
   горко ли је али сладко
   пробављати ове труде.
Не за другој, вишњи боже,
   обрах овој за покору,
   нер ме љуба[в] тва приможе,
   да се с тобом разговору.
Зач не видјех ја на свијети,
   славни боже, друмак прави
   да бих могал к теби прити,
   жив кладенче од љубави;
у пустињи нер стојећи
   и у спили сам по себе
   тебе с плачем туј молећи,
   да ме избавиш вјечне тужбе.
У пустињу тијем се справих
   тер свјетовне све пријазни
   и све блуде ја оставих,
   чијем нас ђаво хитро блазни.
Све владање и области
   све погрдих и сам себе,
   нека слачу ове сласти
   у пустињи ради тебе.
I све труде радо патим
   и све примам мило к себи,
   да се тамо добро платим,
   кад на разлог приду к теби.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.