Сву је моћ ставила, да ме зла добави,
наказан немила ка је смрт љубави.
Обступа са свијех стран, дајући прику рат,
једа би могла стан у срцу мом имат,
за у њем поразит уфање свршено 5
и огањ угасит ким гори љувено,
како вал приврли, чим с плави рве се,
настоји и хрли, да у њу уљезе,
и нетом у облас има је, учини
да ође свој трг вас у морској пучини. 10
А ја ки не бих жив не љубећ могал бит,
стојим јој супротив и не дам к себи прит.
Ље свакчас гди већу одкривам у њој моћ,
страх ме је, да нећу бранит се дуго моћ.
Мним ову наказан краљ врле пропасти 15
од себе посла ван, да му нî с напасти,
тер на свит приђе тад пакљен дух гори свих?
омраза и несклад од милијех до дразих.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.177-178, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
