Радмио и Љубмир
| Радмио и Љубмир Писац: Џоре Држић |
| У даблинском рукопису из 1963. године пронађена је пастирска еклога Радмио и Љубмир, написана вероватно крајем 15. века, написано према италијанском предлошку пасторале Балдассареа Таццонеа. То се сматра прво световно драмско дело дубровачке књижевности тога доба. |
Радмио и Љубмир
Радмио
Мој драги Љубмире, што туј меу кнезови?
А овце тве тире по горах вукови!
Ке т' бјеху најдраже, гину т', ја т' свједочу,
Тач пусто без страже млијеко и пси лочу.
Ини по дубрави овчари станују
Тер с игром у слави весело мирују,
А теби чуде се, ки те гњив туј води
I невоља несе по гори и води?
Хоти ми рећ узрок, прашам те срчано,
Још да је ки прирок, мож' ми рећ уфано.
Знаш да т' сам вину бил вјеран у потриби,
Дилом те још љубил при твојој погиби.
Ох, једа с' обљубил гди коју од вила,
Кроз ку се с' изгубил и ка те смамила,
Тер љубав немирна гоји т' се у прси
Толико чемерна, живот твој да т' мрзи?
Цић ке се јур види, како се усише
I лицем још блиди а срцем уздише.
Ти м' је се слободи на поспих најбрже,
При нер се расплоди и жиле разврже.
Ако се укријепи у теби тај трава,
Тко да ју скоријепи, љубав је коштрава!
Толи ни љубави разми ка ина злед,
Сад мени објави, једа т' се да ки ред.
Љубмир
Угодни Радмиле, твоје ме пријазни
I молбе усиле да т' скажу бољазни,
Да т' кажу жесток труд ки ћутим одвеће
С уредбом што хти суд од моје несреће.
У вриме највруће, полудне јур бише,
Кад стадо пасуће пландоват хотише,
Нађох се без друга и без пса стражника,
Сумњах да ме из луга не оштети звир прика.
Туј знах што је зло бит у обниз једину
I дружбу изгубит, уфану одмину.
Опхођах тим свуда около туј стада,
Сам ли мрах од труда и жеђе и глада.
Све бјеху јалове, брашно јест - ни млика,
А гди кус не плове, мука је велика.
Кростој се упутих, завргши примоту,
Тер још туј оћутих злу коб мом животу.
Поступих прî ливом, десном се потакнух,
Ударив голином, објема поклекнух.
Ну за тој не марих, чин' Боже што т' годи,
Ја стадо ударих под Витољ на води.
Ки час туј домакнух, још брашно не извадив,
К студенцу приникнух нагло се посадив.
Ктив жеђу упити, хуђа ме порази,
С кеј ћу при умрити нер ми се угаси.
А то је жесток блуд усионе љубави,
С ке се глад, сан и труд чудно заборави.
Јер себи протива видих при студенцу
Гди вила почива под врбом у венцу
Крај бистра језера, слађега од меда,
Смирно т' се назира и гизде разгледа.
Каква је уреса и русијех још власа,
Ке руком растреса низ бил врат до паса!
Туј сунце горуште мних да је ње лице,
А очи свитлуше дви звизде данице.
Грло се прозрише јак бистар цаклен суд,
По ком јој цафтише лир били одасвуд.
У бијелу кошуљу пританку од вела
Красно т' се на воље бјеше наднијела.
Ту јој се зачудив, бих како тај ками,
Тер жељно њу жудив, рекох јој с грозами:
"Ај ли си слетила с небеса од сунца?
Ај ли с' туј исплила из бистра кладунца?
Ка с' годи ти вила, круна с' од лијепости,
Којом си стравила све моје кријепости!
Цић тога јур ина госпоја ни мени,
Разми ти једина, кеј сам роб купљени."
Туј скочих к њој хрло, хитив се јак сокол,
Да руком ње грло опколим у окол,
Ну бржа би витра прида мном далечи,
Тер лака и хитра на ме се избечи:
"Моћ над мном ни дана љувеној јур власти,
Ну чиста Дијана мном влада у части"
Тој рекши, истаја, тер веће туј не узрих
Ње липос од раја, цић које вас замрих.
Тијем ћутим бољезан за ку ме упраша,
Ер ми се љубезан сваки час умнажа.
I свуди куди грем, мени се призира
Ње позор кроз ки мрем у жељах без мира.
Тијем ју ћу искати вас мој вик и потом,
Да се знам растати још с мојим животом.
Да бих ју изнашал, обитећу сај свит вас.
Јер бих за њом сашал сред пакла у пропас.
Ах, да ју ти видиш, рекал би: од дике
Уздишеш и блидиш цић виле толике!
Ни би ме још карал, сам ну за њу мрући,
Јур би се и старал са мном ју иштући.
Радмио
Љубмире, ох леле, тере зло и горе,
Ке га су вазеле теј виле од горе!
Обравши криведни прави пут он гријеши,
А разлог праведни у брлог замијеси
Тер паде стрмоглав сљепачки у несвијес,
Како све зла љубав ких влада и ње бијес.
Туј кад се замете јак пипле у куке,
Јур да га расплете, тко имн теј руке?
Ну све дни остане купљен роб и сужан,
Меу рабе свезане призлочес и тужан.
Затој се одреци теј виле, мој ти свјет,
Тер од ње утеци, не слид' ју за вас свијет!
Инако т' ни вридан твој живот харубу,
Ер стојиш сваки дан на смртну погубу,
За узрок скончан'ја кроз мнозих ненавис
I зацић зла стан'ја, потлачив добру свис.
Љувена бољезан тутако не мине
Јак ноћни плач усан, ки ончас изгине.
Ни суза присахне, ал свраб тај ласно,
Јак да те опахне у око ко красно.
Ни тодер замукне тај уздах у плачу,
Јак они ки хукне наступив на драчу.
Свак злочес ки обра љувене отрови
А ође сва добра с небесцијем дарови,
Тер се по њ разиде љувен плам ки ћути
Да лица сва блиде у муци пријути.
Како ти ки тач мреш, ето си истом жив,
Зло знаш а за њим греш, смамив те блудни гњив.
Мање зло да змија пеци те из круга
Нег да те привија љувена зла туга.
Плакао бих ја с тобом, куну т' се сад Богом,
Ну бих се сам собом наругал с разлогом
Да [с'] здружим [с'] женами, ке како да кољу,
Усплачу сузами кад хоће на вољу.
Твојом се одвеће бољезни ја болим,
Тијем не стој туј веће, велми се сад молим.
Са мном се јур врати на драго пролитје,
Ох, липо т' сад цафти разлико све цвитје!
Из земље све ниче, и биља крипосна
Цвијетком се сад диче тер збира к[и'] их позна
Прима се још зелен по гори камени,
Горки по њој пелен цвитком се румени
Лиском се одива све дубје и воће
Под кијем си сјен бива кад трудан ки дође.
Поље се зелено одасвуд укреси
Тер цвитје црвено и бијело замијеси.
Љубица и ружа ох љупко т' мирише
Да срце и душа од сласти уздише.
Гиздавих сељанка саде су све хоре,
Не свршив још санка ране ве' прî зоре.
Туј сурле, туј дипли хитро им узсвире,
А бубањ најлипли уза ње удире.
А оне т' без вари у пјеснијех дан трају
I танцем с овчари под убрус играју.
А друзи меу плоте од здњела затичу
Звирје у тоноте, у ких се замичу.
Из јама тер звјерје к ливади гре равни,
Ни се у луг крије, пасући по равни.
Кô сапте сљедници и с хрти брзими.
Тјерају бачници, и ми још туј ш њими!
А птице све дробне одасвуд лијетају,
Меу собом пособне љувено спијевају
Најлише кад вију по дубју јур гњизда,
Слатко т' глас завију, да прође до звизда!
Како се јур трава под цвитјем сад плоди,
Одасвуд тач слава с весел'јем приходи.
Ер земља с небеси тер витри и море,
Рек би: све свит реси и љубав да творе.
Разми врх тве хиже долијета из горе
Славиц ки биглише с вечера до зоре,
Тер свуди раздили тужан глас појући,
Како да туј цвили тве име зовући.
Са мном се тим врати, ка селу пођмо ван,
Гди нас ће чтовати како све на наш стан.
А овди немо' мнит да ћ' ику ствар прудит,
Ште веће будеш цкнит, хуђе ће т' наудит.
Свака сих госпоја охолих је дила
I лисих нер твоја горштица тај вила.
Нут како све тобом смијехом се шпотају
I хвале меу собом туј ер те скончају!
Видив да те смами, њих гизда и поглед,
Тер туј став јак ками топиш се како лед.
О тому не сумњим, онеј су теј ћуди,
Ругат се безумним, бесидив о њ свуди.
Ну са мном сад приди а с твојим Радмилом,
Тер веће не иди за вилом немилом!
С по пута прихуда добро се вратити,
Нер зашав тач с луда диљке га слидити.
Виђ стадо придраго по гори и води,
Јур наше све благо како се расходи.
Све што је од стада удачније и боље,
Тој ти се покрада, а њешто и коље.
Јер тко је при стаду? а ти знаш вукове,
Да греду на уваду и пусто да лове.
Краве су стеоне, не буд' им урока,
Млијечне су и поне, бит нам ће оброка.
Козе се јур козе и овце још јање,
Ну т' младо разносе, све ти иде намање!
Јер није прибитка гди главе не буде,
Није туј добитка, гди га тко не бљуде!
Љубмир
Радмиле, ни разлог ни ништор на свити,
Него само један Бог може ме вратити.
Ја прави пут сциним ким срце грем смирит,
Ни ћу ја поћ иним, да знам тај час умрит.
Ове сам одлуке: и с душом и с тилом
Поднеси све муке, остат се с том вилом,
За ку бих ја подал вас сај свит бивши мој,
I себе још продал, да сам роб увик њој.
Јер право т' сад велим, под небом ствар ину
Не иштем ни желим, разми њу једину.
Ни помњим државу на сај свит владати,
Ни дражу ку славу тер благо имати,
Нере да уживам ме срце ку обра,
Вам лудим даривам земаљска сва добра!
I ер је све блаженство, нич наприд не искати,
I право краљество краљем се сам звати.
А да су сва твоја ка сунце опсива,
А желиш покоја злочести пун гњива,
Како ја без виле у муках ких стојим,
Ке ми ће бит миле ако ју посвојим.
Тијем камо греш, ходи, мене се остани,
Тер собом не води, ар ти је све мани.
Слишав те тој правит, раздробих сва лица,
Хотећ се задавит каконо сјеница.
Прими, рец', раздријеши туј с паса узицу
Тер се пођ објеси о тврду границу.
Нер ми, рец', изврзи како тријеб из жита
Туј вилу из прси, најљепшу од свита.
Ар ми ће у тилу прî духа нестати,
Нер будем туј вилу игдаре парјати.
Не хвалим пролитја ни корис овчара,
Ни липос од цвитја, ни ваших игара.
Кратка је тај сладос, све часом тој мине,
Љетња је сва радос до зимње године,
Јере се дан скрати а сјевер зли дуне,
Све листје омлати и цвијетја отруне.
Дубје се оголи, све сахне, све вене,
Да се свак узболи тко лито спомене,
Зашто у све стране позебе травица
Тер земја остане како удовица.
Поље се узцарни, снијег бијели по гори,
Али мраз нехарни све живо измори,
А ледом помрзне студенац смућени,
Да живот омрзне од љуте студени,
Да сељке замукну, пјесни забораве,
Зурле се распукну и танци оставе;
Тер мимо праг ни моћ да ступај тко ступи,
Нер домом дан и ноћ стоји како у рупи.
А виле липости, ку иштем тач вруће,
Вјечне су сладости а нијесу бјегуће.
При кејзи лијепости не сцијеним ови влас,
Све благе драгости у ких је веља слас.
Ах, да е гди по срећи да би се видила,
Видивши, нећ' рећи даи да би, што била.
Лијепу ствар слидити није по зазора
Ну грубо љубити двоја су прикора.
А ове госпоје, ако и руг творе,
Срце т' ми њим гоје, да и нијесу из горе.
Волим од сих вила да се мном ке смију,
Нег сејке из села венац да ми вију.
Тијем камо греш, ходи, мене се остани,
Тер собом не води, ер ти је све мани.
Радмио
Срце ми од душе бољезан подире
Цић тебе, мој друже, угодни Љубмире!
А тој се сад види, сам виђ на мој образ
Гди смртно проблиди, остинув како мраз,
Тер с чела утирем студен зној ки тече,
Од туге умирем крози ријеч ку рече.
Ну покле при теби мој се свјет не прими
I вриједан још не би мој наук љубими,
Дај да те умоли нејакос од стрица
Тер те њим поболи тва грешна душица,
Који те подвиже и рушна и крушна,
А сада га одбиже под старос притужна.
То и бабу још плати све што те његова
I, како тва мати, хранив те пјестова.
А ти њу студену и слијепу и глуху
Остави згрчену, старицу присуху!
Да би т' се не збило, што те ће кобити,
За твоје зло дило Бог те ће смјерити!
Ну чему да толи дан трајем залуду,
Није ми стат коли, стада ми не бљуду.
Изгубит при вољу ови нос на лицу,
Нер моју Шарољу, притилу јуницу.
Пошао би живот мој да само јарета
Не нађе у вас број маћеха проклета!
Маћеха срдита, ка ми све посвоји,
А зла ме напита и туге напоји!
Затој ћу к стаду поћ, оставај с Богоме,
Али ћу срце оћ и мисал с тобоме.
Не могу т' не рећи, ах, да бих бил лажив,
С тога ћеш смрт стећи, домала ћ' бити жив.
Љубмир
Бог с тобом и свуди добра коб и срећа,
Дружбе се зле бљуди, брашна т' пуна врећа!
Ја ћу поћ по свиту свуди се тукући
Јак пчела по цвиту слатки мед иштући.
Једа ме гди на њу добра коб намири,
За живот не хају, а да ме самири.
Молим те толико, пази ми Милољу,
А сић, вас и млико с стадом на тву вољу.
Мјесец је сад траван, пролитја јур вриме,
Скоро је Ђурђев дан, моје крсно име.
Жива ти тва мајка, зов' дружбу младића,
I убиј им Рајка, притљега јунчића,
Тер ш њом га изблагуј у здравље све моје,
Лијепо се весел туј, сви да се опоје,
С винцем припијеваје труднога Љубмира,
Који мир питаје, прими рат без мира.
Поздрав ми још стрица и да' му од мене
Тридесет овчица тим да ме спомене.
Радмиле, Радмиле, камо тој утече?
Здраво т' овце биле, стан да т' се још рече!
Стару ми бабуру походи на кући
I тву јој губуру дај да се саврући,
I ш њоме остави још вепра Бакоја,
Да се о њем забави мила бабка моја.
Хтијах ти дароват мијех с бедре свјесивши,
Ну ни моћ путоват грла не сквасивши.
Путници тој знају, језик се узвеже,
А уста пуцају, тер се вас пожеже.
Тијем образ пожути а срце присмагне,
Тер пикат окрути човик се не двигне.
Није моћ рећ слова, нег трпи тер вехни,
Ту је смрт готова, истом лез' тер зијехни.
Приклон се к мени сад љупко се рачимо,
Зач не знам игдар кад веће се видимо.
СВРХА
|