У мајке је самовољан Мујо:
Сам се жени, а мајци не каже.
То му мајци врло мука било:
„Не ћеш, Мујо, живота ми мога!
Ти се не ћес Фатом оженити. 5
Ја ћу теби цуру испросити
I чак љевшу и од Фате вишу,
I бојега рода и племена." —
А Мујо је мајци говорио:
„Не ћу, мајко, живота ми мога! 10
Јал ћу Фатом, јал црном земљицом."
Кад му чула мила своја мајка,
Бацила га у дно од тамнице:
„Тамни, Мујо, годиницу дана!
Не ћеш видјет Сунца ни Мјесеца." 15
Кад изађе годиница дана,
Она зове Курмију робињу:
„Хајд отиђи, моја робињице,
Хајд отиђи тамници на врата.
Па отвори врата од тамнице, 20
Па покупи кости Мујагине,
Да с' нагрију Сунца и Мјесеца!"
Она узе кључе од тамнице.
Па отвори врата од тамнице.
У тамници Сунца и Мјесеца, 25
А насред ње софра постављена.
Кроз њу тече шедирван водица;
На њој 'Мујо авдес узимао,
А Фата му махраму дрзаше,
Десном ногом бешику цујаше, 30
У бешици сина Абдулаха.
То се чудо до далеко чуло,
То се чудо и до цара чуло.
То зачуо царе од Стамбола,
Па га царе себи добавио, 35
Па му дао многе агалуке.
Вице Палимко, бр. 95. Из Рамнога у Херцеговини;
казивала старица Јање Влахинић.
Хрватске народне пјесме, књига шеста, скупила и издала Матица хрватска. Одио други, Женске пјесме, свеска друга, Причалице и лакрдије, уредио Др Никола Андрић, Загреб, издање "Матице хрватске", Тисак дионичке тискаре, 1914. стр. 15-16.
