Путник (П. Прерадовић)
Путник - пјесма Петра Прерадовића објављена 1846. године у збирци "Првенци".
Боже мили, куд сам зашо!
Ноћ ме стигла у туђини,
Не знам пута, не знам стазе,
Свуда голи камен газе,
Трудне ноге по пустињи!
Још конака нијесам нашо!
Сјевер брије с сњежног брда,
А туђинцу, сиромаку
Још је већи мрак у мраку,
Још је тврђа земља тврда!
Наоколо магла пада,
Застрта је мјесечина,
Не види се звијездам трага;
Мајко мила, мајко драга,
Да ти видиш свога сина!
Да ти видиш њега сада
Окружена биједом свега,
Ти би горко заплакала,
Рука би ти задрхтала
Од жалости - грлећ њега!
Зашто тебе нијесам слушо,
Кад си мени говорила:
"Не иди синко од матере,
Која мекан кревет стере
Теби усрјед свога крила!
Не иди, синко, драга душо,
Не иди од крова очинога,
Туђа земља има своје,
Не спознаје јаде твоје,
Туђа љубав љуби свога!" -
Говорећи собом тако,
К колибици једној клима,
Коју спази изненада,
Уморени путник сада,
I закуца на вратима.
Отварајућ све полако,
Замишљена: тко ће бити?
Главу пружи једна стара.
„Дај у име Божјег дара,
Бако, мени преноћити!
Не знам гдје сам - куд сам зашо,
Ноћ ме 'е стигла у туђини,
Не знам пута, не знам стазе,
Свуда голи камен газе,
Трудне ноге по пустињи!
Други конак гдје бих нашо!
Сјевер брије с сњежног брда,
А туђинцу, сиромаку
Још је већи мрак у мраку,
Још је тврђа земља тврда.
Наоколо магла пада
Застрта је мјесечина,
Не види се звијездам трага,
Мајко мила, мајко драга,
Прими под кров туђег сина!"
„Примила бих тебе рада;
Али видиш да спавају
Овдје синка три и ћерце,
Који цијело мајке срце
I сву кућу испуњају!"
„Ниј' далеко већ до дана,
Већ поздравља пијевац виле,
Док загрије данак Божи,
Мало ватре бар наложи,
Да отопим смрзле жиле!"
„Ватра ми је запретана,
Дрвах не имам скоро ништа,
Ово мало, што 'е унутра,
Тријеба мојој дјеци сјутра
Кад се скупе код огњишта!"
„За туђинца ништа не имаш,
Туђа мајко, кад те моли,
Туђе дијете твоје није!" -
С тим му грозне сузе двије
Низа лице капну доли.
„Гдје су руке твоје мајке
Сад да скупе сузе сина?
Гдје кољено, да почине,
Да си тешко бреме скине?
Гдје је твоја домовина?!"
Ко да су му змије љуте
С овим ријеч'ма срце стисле,
Укочени путник стоји,
Леден зној му чело зноји
I отимље мозгу мисле.
Али очи уздигнуте
К страни гледе - ах онамо!
Гдје од драге домовине
Свако јутро сунце сине,
Там' га жеља носи - тамо!
„Теби опет душа дише,
Теби срце опет бије;
Домовино, мајко срјеће!
К теби опет син се креће,
Од радости сузе лије!
Прими опет своје дијете,
Прими вијек ће твоје бити,
Љубит тебе свако доба,
У твом пољу дај му гроба,
С твојим цвијећем гром му кити!"
|