Пун суза, пун бриге, заметен ови лис
теби у вериге одправља моја свис,
придраги мој медни, срце моје који си,
циећ кога све моје дни битје се мо'е виси,
жалосна одвеће младос ма свегј цвили 5
циећ худе несреће, како нас раздили,
мислећи не пристав, ме'у нами ки бише
с весел'јем дни љубав у што се станише,
остах ја жалосна, цвиелећи ноћ и дан
за зла, ка ти позна, у робству притужан. 10
Знани, жалиш ти мене, болес те свегј стира,
ја циећ тве спомене не имам час мира;
срце те мном боли, ер знаш, да ја цвиљу
туј болес на поли с тобоме сву диљу;
оба смо прем мучни, болимо једнако, 15
будући разлучни на далек' овако;
мисли те зле боду, тој добро све знам ја,
ер не имаш слободу, ни слатка покоја.
Чин' да имаш ну разбор за мало времена,
и да т' је разговор слаткиех дни спомена, 20
нити се прем брини желећи слободе,
часом се миене дни, и у час проходе.
К богу се утјечи, правду ишти у њега,
не слушај зле риечи, ер је бог врх свега,
весело — — — по сињем том мору,25
покли те сад суди чинит' туј покору.
Брзо ће и тој проч', у бога уфамо,
и ти ћеш скоро доћ' на здравје к нам амо.
Да те бог слободи, да будеш к нам прити,
и да мој кад годи властити будеш ти: 30
дана ће т' бит' ова, драги мој гиздави,
сва пуна целова, ку прими с љубави
и чини на ови створ, прије нег' ме зла сврше,
да имам одговор на ову најбрже.
Ино ти нећу риет', знај те сам одлуке 35
за тебе ја умриет', и љубим ти руке.
На тисућу и шесат и тридести и седам
ову ми би писат' просиенца на седам.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
