Ох ако бит може ку милос пријати,
немој ме мој боже у гњијеву карати;
ни у срџби твојој не педјепсај мене,
зач тијело и дух мој све чезне и вене,
смишљаје толик труд, ки грјешник тај труди,
кога твој страшан суд с расрџбом осуди.
А ја сам врху свијех, о славни боже мој,
заплетен у гријесијех, којијем се не зна број,
тер не вијем што ријети нити смијем грјешник ја
к небесом позријети ни к сунцу које сја;
нит ми се подоба погледат на дан бил,
за мноштво од злоба, које сам сатворил,
по све дни гријешећи од моје младости,
свјетовне слиједећи с разблудом сладости.
А камо да теби молим се вајмех сад,
ћутећи у себи од гријеха толик јад.
Ну нећу пристати, како се подоба,
у грозне плакати сузице до гроба,
једа плач и сузе ке буду пролити,
мој слатки Јесусе, буду ме одмити
од злоба минутијех, од ких се сад кају
ја грјешник врху свијех и дужан остају.
Покли се покорим велми се болећи,
и мој гријех говорим, сузице ронећи,
мој боже љувени, приклоно да будеш
смиловат се мени да мој дух сабљудеш.
I немој блажене бранити љубави,
немоћна нер мене и слаба оздрави;
зач су се све кости једнага и жиле
од веће болести у мени смутиле,
и моја сва уда и зглоби остали
од муке и труда јур се су растали,
и тијело и сва пут на глави до власа
све трепти како прут од тужна пораза,
који ме порази и у плач ме постави,
зач ме гријех омрази по твојој љубави
тер моја душица велми је смућена
од гријешнијех тужица веће је спућена.
Ну ти докли годи, боже господине,
трудна ме слободи, да мој дух не изгине,
и твојом љубави и благом благости
тужна ме избави пакљене жалости;
и ти се поспјеши на милос, ку т' просим,
тер узе одријеши, на грлу ке носим,
и ти се обрати, мој боже љувени,
тер мој труд прикрати и немир пакљени,
рад кога остају пригрозно расцвиљен
у тузи и вају с весел'јем раздијељен,
чекаје хип и час, једа се пригоди,
тер моју твоја влас душицу слободи,
тва милос блажена да учини мене
схрањена и спасена од смрти пакљене.
Зашто тај тко умира у доњој тамности,
тај вас вијек разбира вјекуште жалости,
тер се наћ не може ниткоре на свијети,
тко буде, мој боже, злом смрти умријети,
спомене од тебе чинити да буде,
судивши сам себе у жалос и труде.
Ни од пакла у пучини још није никога,
исповијес да чини у тебе убога,
скрушено да рече: о вишња љубави,
зашал сам далече, скажи ми пут прави;
о славо присвета, да твоја тај милос
врне ме опета из мрака на свитлос.
Ма ну је све заман у тојзи мрклости
вапити ноћ и дан, да му бог гријех прости;
зач тко туј упада гди је јама проклета,
вијеком се не нада врнут се опета,
да буде на свијети по све дни вјекуште
био данак видјети ни сунце свјетлуште.
Тијем трудих и трудим јадовно и плачно
и себе сам судим цвијелећи интачно
и друго не жељу, него ли за сву моћ
пролијеват постељу сузами дан и ноћ.
I око још моје велми је сметено
у расрџби стоје, цвијелећи безредно,
а навлаш на оне ки обноћ и обноћ
трудна ме прогоне из мога дома ван,
ки се су састали врх моје душице
тер ми су задали велике тужице
и веље жалости, свак час ме цвијелећи,
од моје младости трудна ме слиједећи,
меу кијеми сву младос у тужби до сада
потрајах и старос горчије од јада.
Ну се час пригоди тер својом љубави
бог мене слободи и тужбе избави,
тер право могу рећ да у вељој болезни
ја милос могу стећ при божјој љувезни;
и приде бријеме тој, разлучен од гнијева
по труду живот мој да у гоју почива.
Сви од мене отид'те ви, који по све дни
све злобе чините на начин безредни;
зашто је врху нас вишњи бог свијех бога
услишал плачни глас од мене небога,
од згара из висин врх небес свијех стоје
услиша господин мољен'је све моје;
примил је у крило молитву сву моју
љувено и мило за љубав за своју,
да су посрамљени и много сметени
сви, ки су справљени бољезан дат мени,
непријатељи моји, од кијех је већи број,
оружан вас стоји задат ми већи бој,
нер ми су прије тога до сада задали,
да би ме небога праведна заклали.
Највеће на моје ље цвијелим и тужим,
ки свасма настоје, да пријеку смрт здружим;
а ти знаш боже мој, одкли се састаше,
химбени непокој колик ми задаше,
разлике меу труде тер мучан остају,
целовом од Јуде гди ме тач издају.
