Ево ја се к теби утјечем, дјевице,
свјетлости од неби и рајска краљице;
моје сам уфање у тебе све ставил,
да ми ћеш плакање утјешит и горк цвил;
зач твоје милости свак управ познава 5
у горкој жалости тко ти се придава.
Погледај ки пораз мори ме дан и ноћ,
да нигдар кратак час одахнут није ми моћ;
јер свака зла од свуд к мени се збирају,
која ми пакљен труд и немир задају. 10
Вишњи је, познам тој, у срџби проћ мени
за злобу и грих мој ки слидих по све дни.
Моли се, диво, ти, да ме мој БОГ прави
од злоба очисти и гњива избави,
и да ми допусти милос да од сада 15
будем се моћ збљусти не згријешив никада.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.163, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
