Пријал бих за службу у плату од ове
да мене у дружбу један дан призове;
ер на свит нî радос којој бих завидил,
кад годи ја младос моју бих туј видил.
Рад бих још неба срид да сунце осване, 5
тер опет ни наприд да свитлос не гане,
нека се сатвори довика они дан,
докли се говори да је свит концу дан;
тер да ње образ лип, из кога сунце сја,
у један стоји хип, докли га гледам ја. 10
А зашто рекох још: докли га ја гледам?
зач томуј (знати мож тко слишиш) рок не дам.
Ер бих ја с радости поживил, мој Боже,
да мојо' младости таки дар бит може,
ки да се продава, не бих ја живот свој, 15
не бих ја сто глава поштедил, дим, за тој.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр.9, Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
