"У смрт Шимуна сина свога прворођенога који живје годисте и два мјесеца и петнаес дана;
умрије на три сетембра годишта 1592."
Придраги синко мој, ки разлог ово би,
Да очи овакој затворим ја теби,
На мојој што смрти од тебе пријат мњах?
Ево ми умрије ти, а ја жив, јаох!, остах.
Сунце свој околиш једнократ обиђе5
I мјесец још не триш, ти к нами да приђе.
Мало ти постоја, хрло т’ нас остави,
О дико сва моја и моја љубави!
Тер бржи од стриле одлетје у мал цаш
I твоје све миле разблуде скри од нас.10
Већ нећеш ћачка зват да те у свој крил прими,
Ни његов грлит врат руками дразими.
Прво си весеље од срца мога бил;
Јаох! сад си дресеље и вјечни плач и цвил.
Коли се промини моја чес у кратко15
I горко учини уфање прислатко!
Не буде сунце заћ ни истећ вас мој вик
Што са мном неће наћ и оћи плач велик;
Јер с тобом радости умријеше се све мени,
I са мном свитлости очију мојијех ни.20
