Прибијела ружице, молим те љувено

Извор: Викизворник
Прибијела ружице, молим те љувено
Писац: Шишко Менчетић
18. песма првог дела Рањинина зборника.


Прибијела ружице, молим те љувено




Прибијела ружице, молим те љувено,
   повиј теј косице гдигоди скровено,
а стати туј немој, још мољу Бога дил.
   Зашто мни живот мој да с' ника горска вил,
ка људи отравит јединим власом мож, 5
   посли цкниш оздравит отрављен тко би још.
   Затој пођ' уреда, нека се не смами
   тко тебе погледа са златим косами,
тер ти нећ' бит прирок, мњу, твоја липота,
   да скратит будеш рок од мога живота. 10
   Ар мрамор и камен тко је тај у себи
   љувени тер пламен причекал сад не би?
Тко не би живот свој у жељах очутил,
   гди се је образ твој ружицом замутил,
   тер како суначце сја међу косами, 15
   да свако срдачце процвили с грозами?
Не бих чул ствар нову тве име, ко слове,
   сереном да зову, по мору ка плове;
   зач се ње прилика у теби сва види,
   липости велика, којој свит завиди. 20
Кому се не трже с уздихом јад хрло,
   када ти разврже косице низ грло,
   тер ти се сваки прам понасе раздили?
   Зато ја сада знам највеће што цвили;
зашто врат још биљи кроз власе назиру 25
   нер с билом гди џиљи ружицом извиру.
   Опет ми мисли све на памет још греду,
   да смишљам коси тве јак злато што преду:
липше су нер изрећ могла би свис моја,
   драже су мени већ нер бисер од броја; 30
   драже су мени још нер драго камен'је, -
   по лицу мому мож тој видит зламен'је.
Изрећи све нећу, ну сам ја становит,
   за моју несрећу Бог ти је даровит;
   ар те је окрунил љепотом од славе 35
   и такођ напунил радости гиздаве.
Тер тако лијепу ствар тко море не желит,
   за ку се никадар нећу ја веселит;
   зач ми је живот љут потрибно слидити,
   докли се у твој скут не будем видити; 40
доколе стрил ону не будеш створит лик
   ка чини да тону у жељах вас мој вик;
   ка чини да трају у тузи без гоја
   како вал о крају, у ком нî покоја.
Дој, Боже, тва крипос мољен'је услиши, 45
   тер ова чин' липос да јад мој утиши;
   инако умирам љувеном бољезни,
   ако лијек не збирам болесној љубезни.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.