Приђе бих знал, Боже, што је сад на неби
(што знати не може жив чловик по себи)
нер ћу знат моћ мисал онојзи од госпој
којој сам записал на послух живот мој;
зач слатко погледа ње љепос све к мени, 5
а здружит ли не да свој образ румени.
Ако ме не жели за свога ње украс,
зач к мени весели обраћа свој образ?
То ли ме још љуби, зач својо' младости
и мојо' дни губи с ком бише радости? 10
Не зна ли ње урес што се је кајати
и која радос јес добре дни збрајати?
не зна ли што ће чут у својој памети,
када јо' драг у скут како стрил долети?
Не позна, могу рит, ништо тој, кад љубав 15
не позна, која мрит чини ме, дим управ.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
