Пређи на садржај

Права мудрост

Извор: Викизворник
Права мудрост
Писац: Мавро Ветрановић


Права мудрост


* * *


Тко се сам спознава, добива и суди,
   јачи је од лава и тврђи свијех људи;
зашто је разум тај разумна човјека,
   кому се на свијет сај не најде прилика,
и ниткор на свијети но може никадар
   туј крипос сцијенити и толи славан дар.
Све злато и благо, зач мудри говоре,
   и камен'је драго платит га не море;
све оружне војнике зач с копји и мачи
   пјешце и коњике наг плеше и тлачи,
и краље и царе још куда проходи
   не сцијени ништаре при својој слободи.
I ниједно госпоцтво и од свијета све славе
   туј крипос у робство не могу да ставе,
ни муке ни труда ни ћути ни чује,
   ни чловјека худа куд годи путује;
још гусар од горе самому у лугу
   задат му не море ни жалос ни тугу.
Чловјека зач нага не може на свијети
   у гори без блага ни гуса одријети;
зач чловјек тај славан у тијели чим живе,
   вазда је приправан стлачит све противе.
У робству окован тај чловјек још да је,
   сцијени се слободан и тај труд не хаје;
нер ли се свијем свијетом још руга своја влас,
   како гњилијем цвијетом, када је сатрен вас.
Нит море прогнан бит из дома свога ван,
   ни благо изгубит које је све заман.
Зач тко је крипостан, право вам говору,
   вас свијет је томуј стан, јак рибам у мору;
од против ода свијех штити се још плећма,
   и чини руг и смијех ље од срјеће највећма,
ка благо безумнијем дарива залуду,
   а јаде разумнијем да живу у труду;
све благо поклони безумном лудости,
   а вриједне прогони без ниједне милости.
Сва своја при себи, куд ходи, свуд носи,
   и од бога на неби ини дар не проси,
и друго није рад, да има на свијети,
   нер само жеђу и глад да може поднијети.
I ташта сва хвала при њем је за ништа,
   јак грумен од кала и слама од стрништа.
Ни дворбе ни службе од дворан не жели,
   ни свјетовне дружбе, да се ш њом весели;
свјетовна зач служба и од свијета весел'је
   није друго нер тужба и плачно дресел'је.
Нер слиједи мир и гој, сплесавши све блуде,
   с блаженством да дух свој зле смрти сабљуде;
при себи такој сам тер гојно почива,
   и отворен вишњи крам над собом прижива.
Небеске кријепости тер види очима
   и друге свјетлости, ке сај свијет не има.
У доњој тамности још види и чује
   пакљене жалости, гдје се вијек тугује;
гди вајмех остају у плачу и тужби,
   ки с гријехом дни трају на свјетовној служби.
Тер ком је покојан тер за свијет не мари,
   видјет је достојан причудне те ствари.
Још земља што даје, свијех дубја и трава
   све врсте познаје кога су нарава,
по копну и води живину још сваку,
   ка плове и ходи, разбира по танку;
крилате најлише ке пјеше ногами,
   пак перје подвиже да лете над нами,
Небеске висине, и поља и горе,
   и морске дубине измјерит још море.
Још умом дохита и тиче по танку
   околиш од свијета, колик је на длаку.
I сунцу зна исток и куди запада,
   врјемену свему рок по ком се расклада,
који вијек врјеменит и сада и вазда
   земаљски ови свит тимуни и влада.
Још чудно, боже мој, размишља у себи,
   гди мнозијем звијездам број познава на неби;
мнозијем број познава и ке су свјетлости,
   кога ли нарава, које ли кријепости;
и својијем именом још многе може ријет,
   кијех коло с врјеменом обтјече вас сај свијет.
I њеке остале темељне разлике,
   ке се виде мале, ма ну су велике,
у хипу у свому ке видјет може свак,
   на небу осмому, кад приде ноћни мрак.
I његов још разум спаметно дохита,
   гди је сунцу прави друм и осталијех планита,
у дванаес скалина ки хитро растави
   дванаесте живина за биљег тер стави.
Сунчана усилос гди с десна и с лијева
   остале у свјетлос планете одијева,
мјесецу још пуну мрклину осуди
   на глави дракуну алити на куди;
од земље тер сјенца, без зраке сунчане,
   учини мјесеца да у тмасти остане.
Још мјесец када се суначцем састаје,
   видјети не да се, нер скровен остаје,
тер веће не свијети, ни свијетао ни јасан,
   нит се да видјети нер дери трети дан.
Од зраке сунчане ну кад се одијели,
   вас свијетао остане и тмасту ноћ дијели,
дванаес крат тер такој у крову остаје,
   нека се помрак свој по свијети познаје.
Врх чуда врху свијех још чудо прижива,
   сред вода сред сланијех гди земља почива,
почива у води, тер мнози говоре,
   да земља надходи висином тој море;
а вода од мора неће се пролити,
   ни врхе од гора ни поља покрити.
Зач хотје приславан владалац небески,
   да стоји воде ван ови свијет земаљски,
тер води никадар не да се пролити,
   да жива свака ствар може дух појмити.
I земља још такој воде ван остаје,
   живини да свакој храницу саздаје.
Тко ли још чудеса причудна може ријет,
   гди у себи небеса уздрже вас сај свијет,
тер земљом све воде, јоште здух и огањ,
   летећи обходе и обноћ и обноћ,
с истока к западу, [с] запада у исток,
   врте се у складу, с начином слиједе рок,
складаје рок прави, около тер такој
   противном нарави проводе потијек свој.
Тај чловјек разуман још не има покоја
   ни јави ни у сан, кушаје свијес своја,
гди сила огњена толико наредно
   и крипос огњена другују заједно,
од огња топлина тер не да води ван
   ни од воде мрзлина не гаси огањ тај.
Још тешко и лахко, сухоћа и влага,
   у вријеме у свако складају једнага;
тер славни мој боже, није се моћ не чудит,
   да чловјек сам може туј танач искусит,
кому је свијес дана, зајти том дубином,
   гди је студен смијешана једнага с врућином.
I ако свака јес противне нарави,
   стиска их тијескан вез вјекуште љубави,
гди нарав туј своју његују и гоје,
   у миру и у гоју здружени тер стоје.
Тијем тај вез ниткоре и складно складан'је
   развезат не море, нер само скончан'је
с кријепостју од смрти и одлуком с небеса,
   ка може сатрти чловјечја телеса.
I ствари остале све могу липсати,
   које су настале и ке ће настати,
и све се скончаје, нер боже приблажен
   твоја ријеч остаје по вас вијек и амен,
којој се годишта ни љета не знају,
   при којој за ништа све ствари остају.
Спаметан даке тај, ки себе спознава,
   од свега на свијет сај разлоге придава.
Напокон свој разум познава по себи
   по земљи змијам друм и птицам по неби,
алити од плави пучину бродећи,
   познава друм прави врх себе стојећи.
Тијем тко се спознаје и себе добива,
   тај блажен остаје и с богом прибива.
Томуј се може рећ, да је чловјек тај прави,
   ки може милос стећ при божјој љубави.
Томуј се може ријет, да је с богом у дружби,
   да му је вас сај свијет подложен на служби,
кому је дано згор с наредбом од бога
   краљеват сваки створ и себе самога.
Дим тому чловјеку, ки памет сву стави
   размишљат смрт прику, какве је нарави,
и чим нас пут плаћа, када нас добуде,
   која нам обраћа сву радос у труде,
када нас добива, тер вајмех напокон
   с тужбом нам дарива вјечни плач за поклон,
да наша душа тач његује и дружи
   с јадови грозни плач, с јадови да тужи.
Кад ли се добуде, спознавши себе сам,
   плата му пак буде, гди је гори вишњи крам,
у вишњој полачи, у вјечњој љувезни,
   гди сплеше и стлачи све од свијета бољезни;
гди свој дух сахрани у вишњем краљевству,
   гди стоје избрани у вјечном блаженству.
А камо толик дар, на свијети ки ужива,
   гди се сам господар од себе назива!
Зач га бог дарује, да свијести чловјек тај
   сам себе краљује и стлачи вас свијет сај.
Чловјече од кала, тијем свак час разбирај,
   која је похвала, стлачити вас свијет сај;
коли је дар славан, коли је красно тој,
   кад је дух приправан да с тијелом бије бој;
тер такој тер такој и веже и пути
   с разлогом нарав свој, када рат оћути.
Ну крипос туј мали у себи спознају,
   с таштином у хвали ки своје дни трају,
тер мислит, свијете мој, туга је приљута,
   безумнијех колик број заводиш стран пута,
ки везну на пријешу у твоју тужну слас,
   јак птица у мрјежу ка је тања нер ли влас,
с лијености у блуду лотарство дворећи,
   јак прасци у желуду трбухе гојећи,
којим је бог трбух, тер сити ништоре
   с блаженством трудан дух схранити не море;
зашто су њих дјела протива разлогу,
   тер црна од бијела разлучит не могу,
како све слијепа ствар, без вида ка труди,
   колуре тер нигдар не може да суди.
Тер како без очи не могу на свијети
   ни сунца с источи ни неба видјети,
ноћ и дан тер тако у вјечној мрклости
   проводе једнако, без божје свитлости.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.