Позрите, очице, ке спите скозни сан,
сад виђте, суначце, јер приђе твој сужан.
Позрите, очице, с придрагом љепотом,
да не знам тужице о[д] данас и потом.
Позрите, очице, гдје трудно уздишем, 5
однес' ми сузице, јер од њих усишем.
Позрите, очице, гдје сконча живот мој,
још веће ме лице, кад позрим образ твој.
Позрите, очице, твојоме крјепости,
јер не имам снажице цјећ твоје љепости. 10
Нут вехнем копнећи јак цвијетак прид сланом,
сузице ронећи с тужицом све јадном.
Чудим се сам себи гди оста живот мој,
јер нигдар прије не би тач гледан образ твој.
Кад згледах сад тебе, устидох како лед, 15
не познах сам себе, - хитар би твој поглед, -
кроз љубав толику ку т' носим с милости
све сасвијем велику од моје младости.
Ну мал час поставши спознах се с тужицом
и стах те гледавши јадовном сузицом. 20
I ти ту има стид, узбив се од срама,
ода сна не има вид, стр очи рукама;
пламен ти удари у лице румено
јак сунце у гори у цвијетје црљено.
Прихитро погледа, живот ми порази, 25
како цвијет грун леда када га испражи.
Све сасвијем спражи ми, да тужим по вас вијек:
умријети да би ми, јер не знам ини лијек!
