Poziram po tancu, od koga gospoje
ljeposti pjesancu za slavu dostoje:
ja lipši nigda zbor ne vidih u koli,
ter se vas ovi dvor za rados oholi;
ar je sad blažen zvan, zač odkli postanu 5
nigdar mu bolji dan ni s jutrom ne svanu.
Zašto ga obasja svitloća od gospoj,
ter se sam zabil ja i smamil život moj;
zašto me zanose, jakino sunce vid,
gizdave njih kose u kih je ljuven vrid. 10
Najliše ova vil koja je od slave,
koja je venčac svil' od kosic vrh glave.
Nosi dva pramena objestran od zlata
niz ličca rumena na kih džilj procvata;
prisvitli svoj pogled obrati u rados, 15
iz koga leti med i rajska sva slados.
Kad stanu govore nje usti rumeni,
biser lip otvore i koralj crljeni.
Nje ruci pribile, grlo, vrat i čelo
džilj su bil dobile; zatoj grem veselo, 20
zatoj se zatekoh da slidim nje družbu,
odkli jo' narekoh život moj na službu;
jer mi se ona cvit gospojam vidi svim,
pokoli u vas svit prilike njoj ne vim.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
