ГОВОР ТРЕТИ
Шатори.
Абрам, Сара, која из шатора зачула је наредбе Абрамове, и излази на врата.
АБРАМ:
Ну пођи ти Сара, тер донес' махер мој;
туј виси одзгара о соси4 о штропној.
Сара доноси махер, Абрам га огледа и слиједи:
Што ово бит море? одкле ли је купјен, 55
до сада није горе прије био иступјен;
не ваља један кус, иштећен јур је вас.
Додај то, Саре, брус, нека га један час
дај мало набричим, да се њим кадгоди
у вријеме подичим, кад ми се пригоди. 60
САРА из шатора:
Вајмех си меније, што ћу ја за Бога!
нигдјер га брижна није, куд ћу сад небога?
АБРАМ:
Вај, ко га заврже? виђ сјемо и тамо,
нађи га најбрже и донес' овамо;
јучер је туј остао у кошу над врати; 65
тко га је завргао? ох, да му Бог плати.
САРА доноси брус:
Вас сам стан обашла, тако ме Бог схрани!
једва га сам нашла под стрјехом на плани.
АБРАМ оштрећи обреза се:
Вазмите оштрило, оспрем'те га тамо,
а нађ'те огњило и дајте га овамо. 70
САРА стави се у сумњу:
Кудје сад мислиш поћ? кудјер се одправљаш?
видиш ли мрклу ноћ? кому дом остављаш?
Није прије нико год од нашијех никада
путовô прико ноћ прије дзоре до сада.
Ер није ни часно, негли је с прикора 75
по ноћи поћ касно из мушкога двора.
То ли те стискује ки разлог и сили
да се прије путује нег сване дан били,
молим те, учини, како ти ја правим6,
до дзоре почини, чим брашно7 приправим; 80
а пак се одијели, тер с божјом љубави,
ком дзора забијели, на твој се пут справи.
АБРАМ:
Молим те за љубав, седло ми дај, Сара,
и узми и оглав, да седлам товара;
сам га ћу седлати, а ви сви заједно 85
почните справљати примоту наредно,
брашанце најлише, што у путу требује,
да ништор не липше, дочим се путује.
Ти Саре госпоје, молим те Бога рад,
подобно ако је, слиши ме мало сад. 90
Не мари, ер је ноћ, бит нам ће у дружби
вишњи Бог на помоћ, кому смо на служби;
и ако је поћ касно, сја мјесец како дан,
небо је све јасно, а пут је како длан;
и од нас је сваки вјеш, али дан али ноћ, 95
на коњу али пјеш, тим путом вазда проћ;
и пут је раван вас, зајти се не море,
од главе што би влас, до само крај горе;
наћемо још дружбе, гдје путем проходи;
тим сумње и тужбе сасма се слободи. 100
Ер да би ти знала, на што грем ја сада,
сасма би остала весела и рада.
Велми се ље бољу, зашто ме не справљаш
нег ме тач приз вољу путоват устављаш.
Ну те сад молим ја, ничијем се не брини, 105
сву сумњу врзи тја, тер гојно почини,
и владај двор и дом, како знаш, наредно,
сјутра ћу бит с тобом прије подне заједно.
САРА:
Учини то за ме, рец' право за милос,
која те, Абраме, примага усилос 110
с толиком наглости путоват по мраку,
а од дзоре свјетлости нећ' чекат ни здраку?
Тај ми твој чини пут, да вајмех такмено
пропада стрил приљут ме8 срце камено.
Мислећи у себи сад не умијем што ћу рећ, 115
гди није моћ при теби толику милос стећ,
да ми бит не море, да ми се смилујеш,
да чекаш до дзоре, да с дневи путујеш.
Кад бих ја могла стећ при теби толик дар,
право бих могла рећ: стекла сам славну ствар, 120
Прошен'је а моје, што Сара тва проси,
од преше теј твоје све вихар разноси;
тај твоја одправа небогој тер мени
велик труд задава и немир пакљени.
Абраме драги мој, тим стани врх себе, 125
како ја и дом твој остаје без тебе.
Гди је клетва и вјера? и разлог гди је прави
и прва намјера од вјерне љубави?
Од моје младости с тобом сам заједно
до старе старости живјела праведно, 130
нијесам се штедјела врх свега врх тога
душу дат из тијела за тебе драгога;
и у свем си ти мени на вољу погодио,
јак отац љувени одкле ме с' посвојио.
А милос, ку т' просим, што ми сад забрани 135
за љубав, ку т' носим, Абраме срчани?
тер молбу сад моју по ништо нећ' чути
ни одлуку ту твоју на милос пригнути;
а сад ме не чујеш, дружицу небогу,
нег с мраком путујеш протива разлогу. 140
АБРАМ:
Вазда сам послушан вишњему био Богу,
и што му сам дужан, порећ се не могу;
и у вријеме у свако нијесам се узмакнуо
вратит му тутако што сам се држан чуо.
Сад не смијем чекати данице ни дзоре, 145
ни мрака гледати ни страха од горе.
Тијем сада путују и поћ се не кратим,
што му се крив чују, да му тој повратим;
тер хрлим и прешим, Саре ма дружице,
да с грла одријешим завјетне узице, 150
да миран у гоју живот мој проводим,
душицу кад моју од дуга слободим.
А Изак путује са мноме једнага,
да види и чује, дружице придрага,
скрушено гдје толи с горуштом љубави 155
вишњи се Бог моли и хвали и слави.
Чујући сваки дух тер се ће снебити
видећи за послух што ће се згодити
ноћаска прије дзоре у славној дубрави
на врху од горе, гдје ми се Бог јави. 160
Зато те ја мољу, почни нас одправљат,
немој ме приз вољу уздржат ни устављат.
Божја је воља тој и божје одлуке,
кому се живот мој придава у руке.
САРА:
Покли је тој такој, да с мраком сад прешиш, 165
завјетни узао твој да с грла одријешиш,
дигни га и одријеши, а за ме небогу
душицу не гријеши, у свем буд' прав Богу;
тер путуј, тер ходи, куд годи мислиш поћ,
да те Бог проводи и да ти добру ноћ. 170
А ја ћу небога у труду остати
и у руке од Бога мој живот придати,
нека ме он влада, створитељ избрани,
и сада и вазда ода зла сахрани.
Ти ћ' ноћас путоват, а у свем је познати 175
да ћу ја туговат и сјетно остати;
прије звијезде данице ти ћ' Бога молити,
а ја ћу све лице сузами полити;
на гори високој ти ћ' Бога прославит,
а трудан живот мој с тијелом ћеш раставит. 180
Зач10 ми срце дава да неће добро бит,
тер ме труд скончава, ки ме ће ознобит.
Још те ћу молити, вазми два јунака11,
а немој водити собоме Изака;
нека је код мене мој синак љувени, 185
ер срце ме чезне, кад га нî при мени;
када га не видим код мене за мао час,
сва венем и блидим и стинем како мраз.
Ер бо је то мени дјетечце придраго
разговор љувени и моје све благо; 190
тој је ме узглавје, тој су све радости,
весел'је и здравл'је мојојзи старости;
то је наша, како знаш, од очи зеница
и подпор и штап наш и рука десница;
то ти је наша час, која ће по свијети 195
вјекушти славан глас летећи пронијети;
наша је то круна и вјенчац гиздави,
вриједности све пуна и божје љубави;
наша је то дика и красно гиздан'је,
краљевска шибика, племенско уфан'је; 200
и с вољом од Бога има стећ толик дар,
од племена свога становит да је стабар;
тер ће бит пород свој, говору ја теби,
каконо звијезда број, које су на неби.
Сад се ш њим одправљаш по тамној мрклости, 205
тер ме тач остављаш с великом жалости;
је ли право тој, да ме тач остављаш,
при рока живот мој да с тијелом растављаш?
А нека Бог суди, ки хоће вајмех тач
да живот мој труди слиједећи грозни плач. 210
АБРАМ:
Саре, ма дружице, гди се тач скончаваш,
веље ми тужице с болести задаваш.
Немој се кобити, ни на зло порицат,
ни себе знобити, ни у срце ме тицат;
наредба од Бога тјера ме и прати, 215
од пута овога да не имам остати,
нит мислим уступит, од главе што би влас,
да бих знô изгубит животом нарок вас.
Бог, ки је створио небеса и сај свијет,
што је са мном говорио, брани ми друзим ријет. 220
Зач своје божанство што мисли створити,
тој скровно отајство не да ми одкрити;
тер ком би ти прогласио прије рока ову ствар,
суд би ме поразио вишњега Бога згар,
анђел би обратио сврх главе моје мач, 225
тер би ме раставио на пола свега тач.
Тијем сумње остави, немој ме вриједити,
негли ме свијем справи божји пут слиједити,
гди само мислим доћ, да у тојзи дубрави
ова се света ноћ блаженством прослави. 230
А с божјом милости рано ће свијет знати,
којом ће свјетлости ова ноћ просјати.
А ови дар од Бога, право ти могу ријет,
да је саздан прије тога негли је створен свијет.
Тијем, Саре госпоје, молим те за милос, 235
на молбе теј твоје не чини усилос;
ер за божје дјело, на кô сам справан поћ,
мој живот и тијело не марим тако оћ14.
САРА:
Трудно је и мучно прождријети ствар таку,
није дијете научно путоват по мраку; 240
тијем је тријеба пит ту горку здравицу,
ка ме ће ознобит небогу старицу.
Тијем трпјет не могу, што га нећ' оставит
могући све Богу без њега оправит.
Не зна ли вајмех свак, Абраме драги мој, 245
за дјецу да није мрак разми дан и покој?
А он је наплашит и танке нарави:
може га пристрашит један лис на трави:
сјен малу кад види, по мраку најлише,
повене и блиди и од страха уздише, 250
такођер трепти вас мој синак љувени
и остине како мраз и мосур ледени;
тер ме боли душа, тер велми тугујем,
гдје како грмуша стрепти прид крагујем.
Ну у ову невољу покли ме нећ' чути, 255
води га на вољу, и ш њим се упути;
чувај га и бљуди, молим те са сву моћ,
не дај му никуди од тебе далек поћ,
да ми се не страви, да се не припаде,
у пустој дубрави ако ми гдје зајде. 260
Срце ми ље дава, да неће добро бит,
тер ме труд скончава и чемер јадовит.
АБРАМ:
Немој се кобити, Саре, жив' ти глава!
гдје може зло бити, гдје сам Бог задава?
Гди је вјера и душа, гдје ли је страшни суд? 265
тко Бога не слуша, знаш, ки га чека труд.
Вијем, тва нî злоба, што те сад пориче,
нег сама худоба танће те и тиче,
да з Богом омрази и мене и тебе;
зато се опази, стојећи врх себе. 270
Не дајмо узрока рад божје љубави,
да нас смрт пригорка животом растави.
Не знаш ли ти сама, о госпоје Сара,
како Бог Адама и Еву покара,
по химби од жене кад Адам просузи, 275
с јабуке зелене ком воћа окуси?
и потом згријешише по воћу варани,
оба два тер бише из раја прогнани,
тер тако убози и трудни осташе,
и голи и боси све зледи познаше; 280
и за тај непослух осто је напокон
живући сваки дух од смрти под закон,
тер човјек када мре, с тилом дух раздружи,
а душа тамо гре, гдје како заслужи;
и ко се сад рађа, рађа се пун злоба, 285
и покоја страђа по све дни15 до гроба.
Промисли мало тој, тер ти ће свијес твоја
задат мир и покој, да живеш у гоју.
А што се сад справљам, прије дзоре тер ходим
и тебе остављам и синка поводим, 290
не гледа' ти тога, ер се ћу дијелити,
заповијед од Бога требује слиједити.
САРА:
Разлог ме твој веже и права истина,
а к себи потеже пријазан од сина;
и од тога разлога тко би се пореко, 295
и вјере и Бога тај би се одреко;
и тему разлогу тко би се противио,
право ти ријет могу, сасма би мамјен био.
Ну нарав што дава, Абраме драги мој,
мука је крвава опријет се сили тој; 300
ље човјек разложан, ки жели с Богом бит,
не да се подложан нарави придобит.
Тим право ријет могу, да нијесам ја рада
ни теби ни Богу сагријешит никада;
и прије бих вољела да ме смрт порази, 305
нер така у дјела з Богом бит у омрази.
А тој зна Бог прави, ки у вишњих прибива,
ки својом љубави праведних дарива.
Ну ако се што болим, ћутећи непокој,
жељно те ја молим, зазријет ми ти немој. 310
Ти си мој господар од Бога дан мени,
а ја сам твоја ствар и завез љувени;
ја ти сам на послух, како Бог знат море,
у тијелу мому дух докле жив копоре.
Ну ако што лудо рих16, будући болесна, 315
није злоба ни мој грих, нег слабос телесна,
која ме примага, да ноћас не ходиш,
Изака придрага да собом не водиш.
Ну одкле сад ходиш, да тамо врх горе
Богу се поклониш ноћаска прије дзоре, 320
не бој се ти за ме, одкле си ти справан
чекати, Абраме, даницу ни бијел дан,
намири срце тве и душу слободи,
сад ће бит справно све, тер, како знаш, ходи.
Ну ако т' је смјет ријети, ова ће мени ноћ 325
прије чинит умријети, нег будеш тамо доћ;
теј твоје одлуке сад ме ће приклати,
тер ћу мој у руке дух Богу придати.
Ну одкли та силос завјетна од горе
на љубав и милос сврнут се не море, 330
ти се сад упути, а Бог зна на неби,
што срце ме17 ћути и трпи у себи.
Буди ти на вољу, како хоћ', ствар свака,
жељно те ље мољу, чувај ми Изака.
Добра вас чес прати с анђелом у дружби, 335
ље ћу ја остати свијем станом у тужби,
и знаће сва села по шаству18 сад твому
колико ћу дресела остати на дому,
и трудом и тужбом, Абраме драги мој,
докли се свом дружбом повратиш на стан твој. 340
АБРАМ:
Помучи неборе, није ли ти дано знат
да ништа није горе нег много ријечи дат?
не знаш ли што вели разумни мушки суд,
тко много дедели, да је луд и прилуд?
Тим Саре госпоје, чин' да ме не уздрже 345
бесједе теј твоје, справи нас најбрже.
Сад вријеме утиче и хрло бјежи тја,
а рок се примиче, увјетан што сам ја
живому дат Богу скрушено врх горе
најбрже што могу ноћаска прије дзоре. 350
Све мисли незгодне тијем метни на страну,
сјутра смо прије подне сви опет на стану.
САРА:
Поколи тој сили одољет није моћ,
Бог да вас помили и да вам добру ноћ.
Плат' Богу све19 дуге, Абраме, на рок свој, 355
а јаде ни туге не гледај ни труд мој.
Сад докли на свијети ја живем небога,
справна сам поднијети све труде за Бога.
Судац је он прави, да право говорим,
с коликом љубави служим га и дворим.360
