Poraza od moga kriviću mu vilu,
al mene istoga, al ljubav nemilu?
Kriva je mâ vila er tužni život moj
ona je zanila kroz vedri pogled svoj.
Kriv sam ja isti sam er zgorjeh hoteći
ljuveni na nje plam kô ljepir na svijeći.
I ljubav kriva je koja me obrani,
a lijeka ne daje bolećoj moj rani.
Zato zla za moja i za mu hudu čes
kriva 'e vil, kriv sam ja i ljubav kriva jes.
Nu ka 'e vil krivina što srce me gori
kad Višnji s visina lijepu je satvori?
Zašto li kriv sam ja er zgledah ljepotu
u kojoj sunce sja mojemu životu?
Ki li je grijeh ljubavi er zlatnu svoju stril
put mene upravi kroz ljepšu od svijeh vil?
Tijem rijeti jes sila istino i uprav:
prava je mâ vila, prav sam ja i ljubav!
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
