Покли ме тирају несриће најпрво,
још мном ударају јак вали у дрво,
нијесам те позабил, Бог да ми свједочи,
ну те сам ја љубил колико ме очи.
Ако ме не смјери несрића наприда, 5
још љуто протјери каконо звир бида,
ја Богу и људем кунем се сваки час
да нигдар не будем оставит твој образ.
Из твога јур крила веће ме не изгуб',
јер ме си савила каконо брштан дуб.10
