Пјесни покорне краља Давида/Пјесан третја

Пјесни покорне краља Давида
Писац: Иван Гундулић
Пјесан третја

"Домине не ин фуроре". Псал 37.

    Господине, ах, на мене
у твом гњиву не ударај,
ни у твојој срџби карај
злоће моје неизречене!
    Да тве власти оштре стриле
пробит буду срце моје,
врх мене си руке твоје
уставио тешке силе.
    Није здравја пред образом
срџбе твоје у мôј пути
васколик се живот ћути
прибјен тешкијем, јаох, поразом.
    У костијех тужну мени
душа мира час не има,
јер ми свеђ су пред очима
гријеси моји небројени.
    зашто злоће ме немиле
надишле су главу моју,
тер као бреме тешко своју
влас на мене наслониле
    Чуле су се у гнусности,
јаох, смрдеће на све стране,
иштећене моје ране
с ме непомне безумности.
    Тужан сам се учинио,
ах, и пригнут ниско одвеће;
тијем зловољан и пун смеће
по вас дан сам улазио,
    зашто су се боци моји
подругања напунили,
и здравље се драго одили,
да у пути мој не стоји.
    Невоља ме стегла многа,
тере сасма без уреса
понижен сам, цјећа чеса
режах с плача срца мога.
    Прид тобом је, вишињи с неби,
свака очита моја жеља,
и пун ваја и дресеља
плач мој скровен није теби.
    Срце смућен' у мени је,
мâ крипос ме оставила,
и од очи свитлос мила,
јаох, и она са мном није.
    Пријатељи сви су моји
и искрњи се још остали
супроћ мени приближали,
тер ми сваки против стоји.
    I, ки у мому бјеху броју,
далек су се уставили;
срнули су свеђ у сили,
вки искаху душу моју.
    I, ки искаху зло за ријети,
на мене су таште ствари
говорили, лаж с привари
ваздан мислећ у памети.
    Ну ја, као глух, уши моје
одвраћô сам ш њих говорâ
и као нијемац без отвора
стискујући усти своје;
    тере сам се учинио
јакно човјек, ки не чује,
кôм сред усти не станује
ријеч, покарат кôм би ктио.
    Зашто уфање моје у теби,
Господине, свеђ је било,
услишат ме ти ћеш мило,
о мој вишњи Боже с неби.
    Зашто, рекох, да се када
врх зла мога не обеселе
непри'атељи, ки се веле
главни и худи моји сада.
    Јер чим су се упутиле,
да поступе, ноге моје,
о мени су зло свакоје
њих бесједе говориле.
    Зашто цјећа гријеха многа
справан ја сам поднијет биче,
тер се болес моја истиче
свеђ прид образ лица мога.
    Јер неправду худу моју
свакому ћу навијестити
и за гријех ћу мој мислити
у вјечному непокоју.
    Али живу у радости
непри'атељи моји худи
и стекли су веће свуди
всупроћ мени, јаох, крипости;
    тере су се умножили
и скупили још заједно
сви, који су неправедно
мрзјет на ме одлучили.
    Ки враћају зла за добра,
караху ме у животу,
зашто правду и доброту
моје срце слидит обра.
    Не остави, Боже мили,
слугу твога; да погине
милостиви Господине,
од мене се не одили!
    Облас твоја, кâ све може,
буди у помоћ вазда мени,
о једини, о жуђени
од спасења мога Боже!
    Слава Оцу, Сину дика,
чâс светому Духу буди,
кô је одприје било свуди,
сад и вазда и у вик вика!