Пјесни покорне краља Давида/Пјесан пета

Пјесни покорне краља Давида
Писац: Иван Гундулић
Пјесан пета

"Домине еxауди оратионем меам". Псал. 101.

    Господине вишњи с неби,
ти молитву моју услиши,
и мој вапај врући и виши
у уздасијех приђи к теби!
    Не одвраћај ми зрак блажени
ведра и блага лица твога:
у дан трудна јада мога
приклони ухо твоје к мени!
    У ки дан тве свето име
зазват будем ја скрушено,
нагло твоје неизречено
милосрдје услиши ме!
    Зашто као дим дни ме, Боже,
изтајаше у тамности,
и као пожар моје кости
изгорјене усахоше!
    Јаох, избјен сам у животу
како слама суха једна,
а то, ер моја неправедна
мисô увриједи тву доброту;
    тер у огњу сваки дио
срца мога ста згарати;
зашто крух мој благовати
у забит сам поставио.
    Ах јаох, с гласа мога цвила,
пуна плачна непокоја,
к мојој пути кос је моја
жестоко се прилијепила.
    Ненаситу пустинскому
приличан сам ја видјети,
тере да сам, могу ријети,
како ноћни вран на дому.
    Не здружи ме вик сан тихи,
све сам драге ноћи бдио,
тере сам се учинио
јак модрокос сам на стрихи.
    Непри'атељи мо'и химбени
на ме вас дан изношаху,
и ки хвалит мене опћаху,
куни'аху се против мени.
    Зашто ја ктјех слатко толи
пепео као крух благовати,
и му пићу измијешати
с горкијем плачом, јаох, наполи.
    Изпред лица срџбе огњене
и пристрашна гњива твога
зашто облас твоја многа
уздигнувши врже мене,
    сви дни моји нередбено
како сјена скратише се
у животу, јаох, тере се
вас усуших како сијено.
    Ну ти, Боже, без исхода
и без сврхе сто'иш до вика,
и спомена 'е твâ велика
од народа до народа.
    Ах, мој слатки Господине,
у доброту тву ћу уфати,
да ти уставши смиловати
Сиону ћеш се, да не изгине.
    Вриме бо је, да му будеш
имат милос врху смеће;
пришло бо је вријеме веће,
да га браниш, да га бљудеш.
    Зашто камења одражаше
јур његова слугам твима;
тријеби 'е, да му земљам свима
благ се и мио сваки укаже.
    Бојаће се тим народи
твога имена, Боже, увике,
и тве славе привелике
краљи, од ких се свит господи.
    Јер Господин сазидô је
вас сионски град присвети:
вазда ће се тим видјети
у обранах славе своје.
    Погледô је благ и мио
на молитву сниженими,
и мољења смерна њими
погрдити није ктио.
    Уписана ова биће
кад се народ други отвори,
и пук, ки се одсад створи,
Господина хвалити ће.
    Зашто ктје Бог погледати
из висине своје свете,
ах, Господин, тамни свијете,
с неба на те очи обрати:
    да глас тужба уцвиљених
окованим буде чути;
вез да одријеши смртни и љути
синовима од побјених;
    нека буду навијестити
у Сиону божје име,
и хвалами његовиме
Јерузалем напунити;
    нека складна и једина
мноштва од пука купе у зборе
и краљеве, нека дворе,
нека служе Господина.
    Ови одговор вишњој свијести
буди у путу све крипости,
ах, малине и краткости,
мојијех ми дни навијести.
    Усред дана немо' опета
натраг призват мога хода:
од народа до народа
без сврхе су твоја љета.
    У почетак влас твâ мила
земљу основа пуну уреса,
Господине, и небеса
твојијех су рука дила.
    Они изгинут, ну остати
крепко твâ ће величина,
ах, тере ће, као хаљина,
свиколици овехшати,
    и као одјећу промијенити
десница их има твоја,
и у свитља руха своја
промијењена сва ће бити.
    Али ти сам исти сада
и вазда си без промине,
и твâ љета, Господине,
скончати се неће икада.
    Верних слуга тво'их синови
прибиваће пуни дике,
и сјеме се њих увика
управиће на пут ови.
    Слава Оцу; Сину дика,
чâс светому Духу буди,
кô је одприје било свуди,
сад и вазда и у вик вика!