Пјесанце притужна, молим те, хотиј поћ
до виле ка сужна држи ме дан и ноћ,
тер јој ћеш сповидит јад и труд пакљени,
ки мореш ти видит и познат на мени.
Зач у љутих муках станује живот мој, 5
покли сам у руках тој круни од госпој,
ка златом завеза ме грло, тер стоју
умиљен, гди стеза гледаје смрт моју.
Тер не смим уздахнут, да мене гдигоди
жалосна такој чут не буде ткогоди; 10
јер ње чâс избрана, - она зна добро тој. -
мени је придана већ него живот мој;
а не вим тај вира и љубав скровена,
ка ме на смрт тира, је ли ми примљена.
Пјесанце ти моја, тој сама оправи 15
мом плачу госпоја да сврху постави,
једа ми буде дан цвитак од ње стране
и мени свитал дан кадгоди да сване.
Тој ће бит мени лик, а њо[ј] је мала ствар,
ку милос ја увик имал бих њој за хар. 20
[I] још чим буде дух у тамној мôј сјени,
њој ће бит на послух и служби љувени;
зач мени ови дар од Бога придан јес
да служим липу ствар јакино ње урес.
